Pismo sa Kosova ili Ramiz odlazi, Boro ostaje

Piše:Janja Gaćeša

Albanci su konačno shvatili da njihova elita radi samo za interese Zapada, da ih ne zanima sudbina naroda na Kosmetu, i da po tom pitanju između Tačija, Kurtija i ostalih nema razlike

Godinama Srbi iz centralnog dela Kosova i Metohije kupuju grožđe od Albanaca iz orahovačkog kraja. Prošla godina bila je izuzetna kada je ovo voće u pitanju, i potražnja je bila velika. Mnogi su planirali da naruče duplo više nego što su inače kupovali, ali…

Sredinom oktobra sve glasnije se pričalo kako nema prodavaca grožđa da prolaze selima. Zanimljivo je da gotovo niko od Srba nije imao telefon nekog od njih, jer za to nije bilo potrebe. Kada je sezona oni dođu, grožđe se kupi, i to je to. Vreme je prolazilo i nagađanje da je, možda, grožđe još zeleno, više nije imalo smisla.

Petoro Srba iz lipljanske opštine snašli su se tako što su prihvatili predlog Albanca iz Lipljana koji se, saznavši da žele da kupe grožđe, ponudio da zove prijatelja iz Orahovca, i da preko njega naruče. Dogovor je bio da grožđe dopremi za nedelju dana, ali rok nije ispoštovao – kasnio je pet dana. Na pitanja ima li grožđa, zašto kasni i zbog čega niko grožđe ne prodaje kao ranijih godina, odgovorio je da grožđa ima, da je kvalitet odličan, ali da nema ko da ga bere. Dve tone koje je on doterao brale su, prema njegovim rečima, žene koje je jedva skupio, i zato je kasnila isporuka.

Nekoliko nedelja kasnije razgovarala sam sa svojim prijateljem iz Velike Hoče. Pričali smo o vinu i rakiji koju je baš tada pekao, njegovom vinogradu, berbi. Pomenula sam mu ovogodišnje iskustvo Lipljanaca sa kupovinom grožđa. Rekao mi je: „Jeste, tako je. Eno im vinogradi neobrani, nema ko da bere grožđe. Istinu je rekao“.

Početkom jeseni na lipljanskoj pijaci dobila sam od Albanca iz sela Davidovce u opštini Štimlje sličan odgovor, kada sam ga pitala zašto je paprika toliko skupa: ‘„Zato što nema ko da je bere, komšike“ , rekao mi je. Nisam mu poverovala, a on je nastavio: „Niti ima ko da radi oko nje, niti sada da je skuplja. Da platim radnika 50 evra na dan, nema ko da radi“, nastavio je da me ubeđuje. Pričao mi je kako su, iz tog razloga, posadili manje površine pod ovim povrćem i da je zato skupo. Najavio je i da će ove godine biti još skuplja, ako je uopšte posade.

Boro i Ramiz

Za vreme božićnog posta u jednoj gračaničkoj prodavnici bila sam svedok razgovora Albanca iz Prištine i mladog vlasnika radnje. (Čekajući u redu ispred kase svi su mogli da slušaju šta pričaju.) Na osnovu onoga što sam čula shvatila sam da Albanac prodaje kore za pitu i da redovno snabdeva radnje u Gračanici. Vlasnik radnje ga je ranije zamolio da mu proveri ima li u Prištini deo za auto koji treba da zameni, i sada Albanac pokušava da mu objasni gde je prodavnica delova, ubeđujući ga da je najbolje da sam ode i vidi šta mu odgovara. Garantovao mu je da slobodno može da se kreće, jer to je centar grada. Srpski jezik govori prilično dobro i zaista se trudio da objasni put do prodavnice, ali mladić iz Gračanice ne poznaje Prištinu. Odrastao je u svom selu, i za njega je Priština i dalje zabranjeni grad.

Na kraju, ne znajući više šta da pomene, pita ga: „Znaš li gde je Boro i Ramiz?“ Srbin je počeo da se smeje na pomen dvojice narodnih heroja i simbola bratstva i jedinstva u SFRJ, i upita ga: „Gde nađe sad Boru i Ramiza? Toga nema više, otišlo je sve“. Albanac mu ozbiljno odgovori: „Ne, nisi u pravu. Ramiz je otišao, Boro je tu – ostao je“. Odmahivao je rukom dok je govorio kao da je sve bespovratno propalo. Osmehnula sam se čuvši sve ovo, iz razloga jer je Srbin mislio jedno a Albanac drugo, ali kao da je jedva dočekao da kaže kako se oseća, odnosno da pomene kako Albanci i dalje odlaze sa Kosova.

(„Boro i Ramiz“ je ime sportsko-trgovinskog centra u Prištini. Nalazi se u strogom centru grada i sada nosi ime „Adem Jašari“. Staro ime pominju nešto starije generacije, dok se mlađi ponašaju kao da su to negde čuli i smeju se kada se pomene – Srbi i Albanci bez razlike – jer to je iz nekog drugog vremena. Od završetka bombardovanja Albanci su imali običaj da se šale na račun Srba i kažu da je Boro otišao, a Ramiz ostao. Srbi su uvek imali na to opasku: „Gde ćeš ti kada se Boro vrati?“To sam čula mnogo puta, ali sam obrnutu verziju čula prvi put, i to da je Albanac izgovara.)

Ove priče nikako ne idu uz poruke, ili bolje da kažem aroganciju, pa i prepotentnost političara iz Prištine. Takvi su jer imaju podršku međunarodne zajednice, to je jasno. Zato Kurti može da zabrani referendum, ali i da dovodi u pitanje održavanje predstojećih izbora, dok se međunarodna zajednica ponaša po principu: može da bude, al’ ne mora da znači. Komenarišući sa prijateljicom poslednja dešavanja – posetu Eskobara i Lajčaka – i nadmenost Kurtija, ona reče: „Briga Kurtija. K’o da će da živi ovde kada ga smene“.

Znaju to i Albanci. Konačno su shvatili da vlast u Prištini radi za interese Zapada a ne običnog naroda, i da sve njih zajedno baš briga što su tu gde jesu. Očigledno je da im „Republika Kosovo“ polako izlazi na nos – što bi rekao naš narod. Njihovo razočarenje traje bez obzira ko je na vlasti u Prištini – Tači, Haradinaj, Mustafa, Kurti, Osmani… Svako od njih ima svoga komandanta. Nekog postrojava Amerika, nekog Nemačka. Sami o tome pričaju.

Nebrano grožđe

Mi sve ovo posmatramo iz svoje dimenzije, bez nekog velikog uzbuđenja. Neka rade šta im volja, šta im kažu njihove gazde. Mi smo navikli da trpimo sve što sa njihove strane dolazi. Znamo da će – što više vremena prolazi – ovakvih priča Albanaca biti sve više. To je proces koji samo čudo može zaustaviti, i to će morati da prizna vlast u Prištini, pre ili kasnije.

Uzdah nam izvlači zvanični Beograd i politika koju vodi, a tiče se Kosova i Metohije. Da ne ponavljam i u ovom tekstu zaluđivanje Briselskim sporazumom, jednostrano poštovanje istog, štetu koja nam je njime naneta. Koliku gorčinu izazivaju srpski političari kada ih vidimo sa – posebno naglašavam – onima čije su nas zemlje bombardovale, prekršivši tako sve norme na kojima počiva savremeni svet, čiji predstavnici na KiM zatvaraju oči pred patnjama Srba, i koji nas ubeđuju da su nam prijatelji, ali i dalje podržavaju jednostrano proglašenu nezavisnost dela naše teritorije.

Zamišljam kako bi sve izgledalo kada bi počeli da se ponašamo kao država u pravom smislu te reči. Kada bi iz ovog ćorsokaka pokušali da izađemo pozivajući se na jedini validni dokument kada je reč o rešavanju svega vezanog za Kosovo i Metohiju – Rezoluciju 12 44 Saveta bezbednosti UN. U toj priči ne bi bili sami, jer se štošta u svetu promenilo. Zamišljam kako bi se onda ponašali Albanci.

Bio bi to početak kraja svega o čemu su maštali dok su državu gradili na etničkom čišćenju – čak i za njihove najveće fanatike. Možda je to proces koji bi dugo trajao, ali nije važno. Mi čekamo da vratimo svoje, a pitanje je da li bi oni bili spremni da čekaju kada znaju na koji način su nam sve oteli. Dočekali smo da se posle dve decenije okrene priča o Bori i Ramizu, i to da je pričaju Albanaci, na primer.

Zato zvanični Beograd mora da se bori za nas, a ne da nas bez milosti žrtvuje zarad puta u Evropsku uniju. Da se sa novim kadrovima u obnovljenim institucijama na Kosovu i Metohiji, sa ljudima od znanja i autoriteta, zajedno borimo za primenu pomenute rezolucije na terenu. (Mi, između ostalog, brigu države Srbije prema nama merimo i ljudima koje ovde postavlja da je zastupaju. Trenutno stanje je katastrofalno, da ne kažem ponižavajuće – čast izuzecima.)

Ako država sebe obnovi, stane uz svoj narod, onda ćemo još veću snagu dobiti. Snagu sa kojom ćemo dočekati da se i albanski političari nađu u nebranom grožđu. Narod im je već odavno tamo.

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

Naslovna fotografija: Roman Bezjak/Hatje Cantz

https://standard.rs/