Početkom Juna ove godine Vojska Srbije je privela kraju dvadesetodnevne komandno-taktičke vežbovne aktivnosti pod jedinstvenim nazivom „Morava 2016“,[i] kada je na privremenom poligonu „Pešter“, u prisustvu vrhovnog komandanta Tomislava Nikolića i vršioca dužnosti ministra odbrane Zorana Đorđevića, prikazana dvostrana taktička vežba sa temom: „Izvođenje napadne operacije“,[ii] kao kruna izuzetno kompleksnog angažovanja.
Cilj ove, završne dvostrane vežbe, bio je, kako je zvanično saopšteno, provera sposobnosti komandi za planiranje i komandovanje u operacijama i provera obučenosti snaga za brzo reagovanje. Uz pripadnike Četvrte brigade Kopnene vojske učestvovao je i deo pripadnika Druge brigade, Mešovite artiljerijske brigade, Specijalne brigade, 98. i 204. vazduhoplovne brigade.
Iskazujući zadovoljstvo i naglašavajući ponos predsednik Nikolić je tim povodom izjavio, da je viđena „veoma zanimljiva vežba, koja je pokazala kako u sadejstvu više rodova vojske mogu da se odbrane, u ovom slučaju, od terorističke grupe“.
I, eto neplanirane zabune – ko je koga napadao a ko se branio (ponovimo – vežba se zvala „napadna operacija“), ko je činio terorističku grupu, kolika je bila njena jačina, odakle su došli, šta su joj bili ciljevi, iz kog razloga smo je tolikim snagama napadali (to jest, od nje se branili), zbog čega je morala da bude angažovana avijacija i helikopteri, zbog čega toliko tenkova i oklopnih transportera, zatim angažovanje strateških PVO sistema u dubini teritorije, silna artiljerija i tako dalje i tome slično, samo su neka, ali veoma važna pitanja na koja nismo dobili odgovore.
Dvostrana vežba je nosila naziv „izvođenje napadne operacije“ a Nikolić zbori o „odbrani“ od terorista. Zatim, i ne manje važno, kompletne vežbovne aktivnosti Vojske Srbije pod nazivom „Morava 2016“ u okviru kojih je izvedena navedena „protivteroristička bitka“ na Pešteru, su definisane kao „komandno-taktičke“, a ono što smo gledali tog 2. juna je nazvano „operacijom“. Značajna razlika.
Mala zbrka, zar ne?
Koji su razlozi za tako nešto? Zbog čega je Generalštab predložio a predsednik države odobrio izvođenje ovako obimne višenedeljne vežbe, praktično, većine sastava Vojske na celokupnoj državnoj teritoriji? Složena i izuzetno skupa vežba (tj. niz vežbovnih aktivnosti i uvežbavanja) koja je ipak bila taktičkog karaktera što je krajnje neobično, na kojoj su se izvodile uglavnom nepovezane aktivnosti svih vidova i rodova sa relativno malim borbenim sastavima (jer nam je i Vojska takva), a kojima je komandovala ni manje ni više nego Združena operativna komanda (ZOK GŠ)?
Šta se želelo postići „Moravom 2016“ osim što je ljudstvo propisno „izobučavano“ (da ne upotrebim neki simpatičniji izraz) po ubrzanoj proceduri, džumle, i gde god da ih ima? Tačnije, radili su ono što im je inače svakodnevni posao, ukoliko se, podrazumeva se, disciplinovano drže pravila i preciznih NATO procedura po kojima „dejstvuju“ više od deset godina u kontinuitetu.
Poznati režimski komentator nedavno je napisao i obrazložio kako vežbaju svi u Evropi (osobito na njenom Istoku), pa što ne bi i Srbija. Logično, samo niti on, niti bilo ko drugi nije se zapitao koji je stvarni cilj srpskih vojnih vežbi? A to je onaj cilj iz senke koji nije saopšten. Mnogi će reći – cilj je odbrana zemlje od eventualnih agresora, ali se to po pravilu ne saopštava. Nije – nego. Da smo suverena i slobodna zemlja, i te kako bi bilo saopšteno. Ovako, ostaje nam da slušamo supozicije o nepoznatim napadačima i teroristima za koje ne znamo odakle su i koje su im namere.
I, zaista, ukoliko je reč o odbrani zemlje – jer samo se povodom te, prve misije, podiže ovolika vojska i njena teška borbena skalamerija – zašto nije izvedena pre svega „odbrambena operacija“, sa recimo „prelaskom u protivnapad (protivudar)“, nego težišno niz „protivterorističkih operacija“, kao i „borbe protivu gerile u urbanim sredinama“ i „oslobađanje talaca“[iii], te raznorazna i nedefinisana „napadna dejstva“? Što sve zajedno sugeriše da agresora nismo zaustavili na državnim granicama (a i kako bi, kada smo granične jedinice rasformirali 2007. godine), već se sa njim obračunavamo duboko unutar teritorije.
Odgovor je veoma prost i dvojak.
Prvo – tako nešto ne bi bilo u skladu sa važećom operativnom NATO agendom, a posebno ne sa obavezama i zadacima preuzetim kroz program „Partnerstvo za mir“ u najvišem stepenu – IPAP, a kao drugo – doktrinarna dokumenta (čak i da zanemarimo tekuće NATO „partnerske“ planove) precizno nam sugerišu gde smo to geostrateški urakljeni i u čijem interesu.
I, zato, u potrazi za odgovorima na napred postavljena pitanja, usmerimo pažnju na pojedine državne stavove u „Strategiji odbrane“[iv] i „Doktrini Vojske Srbije“,[v] kao najvažnijim (i obavezujućim) odbrambenim dokumentima, koji su na snazi od 2009. odnosno 2010. godine, a u kojima nije promenjeno do sada ni jedno jedino slovo.
(A i kako bi, kada je njihov sadržaj koncipiran u Briselu, u sedištu NATO saveza, odakle je i rukovođeno vojnom „reformom“ Srbije).
Recimo, u uvodu „Strategije odbrane“ stoji: „…opredeljenost Republike Srbije da izgrađuje i jača sopstvene kapacitete i sposobnosti za odbranu, kao i da kroz integraciju u evropske i druge međunarodne bezbednosne i odbrambene strukture zajednički deluje sa drugim državama i doprinosi jačanju nacionalne, regionalne i globalne bezbednost“.
Naglašene su evropske integracije i „druge međunarodne bezbednosne i odbrambene strukture“, a nakon svih ovih godina i veoma bogate vežbovne i „partnerske“ prakse, jasno je da je reč o Severnoatlantskoj alijansi.
To se potvrđuje već u tački 2. koja tretira izazove, rizike i pretnje po odbranu R. Srbije:
„Spoljnopolitička orijentacija i reformski procesi u Republici Srbiji pozitivno utiču na unapređenje politike dobrosusedstva i saradnje, uključivanje u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture, kao i na jačanje njene međunarodne pozicije. Evropska i evroatlantska orijentacija zemalja u regionu i težnja ka zajedničkim civilizacijskim vrednostima doprinose jačanju međusobnog poverenja i saradnje, što umanjuje mogućnost nastanka novih rizika i pretnji bezbednosti Republike Srbije.“
Dakle, odbrana zemlje ali ni pod razno bez evroatlantske orijentacije i bez „mira i saradnje u regionu“, maltene kao večne kategorije. A koliko je sve to ubedljivo, pogledajmo dokle smo dogurali sa Kosmetom, tačnije, do kog nivoa integracija su dogurale Albanija i „Kosovo“. Ili, osvrnimo se na najnovija dešavanja na relaciji Sarajevo – Banja Luka. I možda još upečatljiviji primer – na zvaničnu Podgoricu i njen nedavni NATO „Odlučan odgovor 2“ kod Pljevalja. Slučajno, valjda, u neposrednoj blizini Raške oblasti.
U sledećem paragrafu iste tačke 2 „Strategije odbrane“, sledi pravi, mali biser:
„Agresija na Republiku Srbiju smatra se malo verovatnom, a može da nastane kao posledica oružanih sukoba globalnog ili regionalnog karaktera prouzrokovanih, pre svega, suprotstravljenim interesima velikih sila ili država u regionu.“
Naravno, ovakav „državotvorni“ stav koji je toliko očigledan i koji sugeriše naciji da je „malo verovatna agresija“ na našu zemlju, mogao bi se sa definiše kao nebulozan i plod nesmotrenosti autora dokumenta, da se, u stvari, ne nadovezuje na poglavlje, odnosno tačku 1. koja se bavi „bezbednosnim okruženjem“ Srbije, gde doslovno stoji:
„Za jačanje evropske bezbednosti posebno je značajan NATO program Partnerstvo za mir, kao širok okvir političke, bezbednosne i odbrambene saradnje i zajedničkog delovanja država članica. U realizaciji ciljeva upravljanja krizama i stabilizacije stanja važna je uloga evropske bezbednosne i odbrambene politike.“
Dakle, nema zabune i nesmotrenosti, jasna je namera i još jasnija opredeljenja i ciljevi naše „odbrane“.
Zato i ne čudi detaljnija razrada napred navedenog u posebno važnom dokumentu koji se naziva „Doktrina Vojske Srbije“. Evo kako to izgleda u tački 1 – „Strateške pretpostavke Doktrine Vojske Srbije“:
„U slučaju da na državnoj teritoriji eskaliraju oružani sukobi, Republika Srbija će se odlučno braniti sopstvenim snagama, uz podršku partnerskih i prijateljskih država, poštujući odredbe međunarodnog humanitarnog prava.“
Dok se u Poglavlju II „Organizovanje Vojske Srbije“, u tački 1 – „Načela organizovanja VS“, precizno definiše šta je sve usvojeno po „preporuci“ NATO eksperata:
„Načela organizovanja Vojske Srbije su: (1) efektivnost i efikasnost; (2) trokomponentnost sastava; (3) trokomponentnost namene; (4) modularnost; (5) elastičnost; (6) interoperabilnost i (7) finansijska održivost.“
Načela, inače, potpuno nepoznata bogatoj srpskoj tradiciji i ratničkim tekovinama, posebno onim iz ’99-te kada smo zapadnu Alijansu vojnički nadmašili, najoriginalnije pojašnjavaju suštinu naše „reformisane“ oružane sile. No, da ne bih dužio, jer posredi je prava mala NATO „nauka“, obratimo pažnju na načela pod brojem: 2, 4 i 6.
Tako načelo (2) kaže: „trokomponentnost sastava podrazumeva da se Vojska Srbije popunjava profesionalnim pripadnicima, aktivnom i pasivnom rezervom.“
Ni jednim slovom nisu pomenuti regruti, tačnije obavezni vojni rok. Doktrina je pisana pre zvaničnog usvajanja izmena „Zakona o odbrani“ kojim je ukinuto obavezno služenje vojske. Pitanje glasi – kako će i kojim ljudstvom u narednim decenijama popunjavati „aktivnu i pasivnu rezervu“? Za pretpostaviti je onako kako se to odavno radi na Zapadu, posebno u SAD – presretanjem nezaposlenih, najčešće problematičnih i isfrustriranih mladića i devojaka, od strane raznih regrutnih timova, po supermarketima i klubovima uz nuđenje odgovarajuće apanaže.
Da vidimo šta kaže načelo broj (4): „Modularnost podrazumeva formiranje sastava Vojske Srbije u skladu s potrebama za izvršenje konkretne misije i zadatka. Osnovna modularna jedinica Vojske Srbije je bataljon i jedinice istog ranga.“
Dakle, bataljonima, koje su osnovne „modularne“ (što bi se srpski reklo – udarne) jedinice, čije je brojno stanje između petsto i hiljadu ljudi, branićemo zemlju. Ne tretiraju se čak ni brigade koje postoje u organizaciji Vojske, ali kao svojevrsno okupljalište „ljudskih i materijalnih resursa“ i to isključivo u miru.
O divizijama, korpusima i armijama, koje smo „pedantno“ i disciplinovano satrli prema nalozima NATO stratega, a bez kojih, jednostavno, nije moguća odbrana zemlje, nema smisla više zboriti.
Načelo pod rednim brojem (6) tretira sledeće: „Interoperabilnost predstavlja sposobnost Vojske Srbije da s oružanim snagama drugih zemalja izvodi efektivnu obuku, vežbe i operacije, u zajedničkim misijama i zadacima.“
Znači, nigde ni slova o takozvanim „mirovnim misijama“. Nešto što bi se u redovnim okolnostima moglo podvesti pod, recimo, međunarodnu vojnu saradnju, ili pod načela kojima bi trebalo da se bavi isključivo Organizacija ujedinjenih nacija (OUN) koja je jedino vlasna da zavodi red po svetu, mi smo, kao i svaka neokolonizovana zemlja jugoistočne Evrope, tako nešto, kao obavezu, ugradili u najvažniji strateški dokument, a u praksi ga primenjujemo više od deceniju kao vrhunski NATO princip. I pod njihovim neposrednim monitoringom.
Zbog čega? Evo odgovora u navedenom dokumentu u tački 4.1 „Strateške osnove združenog operativnog koncepta“, samo kroz sadržaj tri paragrafa:
„U skladu s intenzitetom izazova, rizika i pretnji bezbednosti, Republika Srbija će neprijatelja odvratiti jedinstvenim i efikasnim sistemom odbrane, izgradnjom pouzdanog partnerstva i međunarodnom saradnjom u stvaranju povoljnog bezbednosnog okruženja.“
Ili:
„Dodeljene misije i zadatke Vojska Srbije će izvršavati: integracijom različitih sposobnosti i združivanjem snaga; izgradnjom zajedničkih koncepata i doktrina; uspostavljanjem jedinstvenog sistema obuke usmerenog na osposobaljavanje komandi i jedinica Vojske Srbije za zadatke i misije i dostizanjem interoperabilnosti sa sistemima odbrane država uključenih u program NATO-a Partnerstvo za mir.“
Ili:
„Dostizanje interoperabilnosti s partnerskim zemljama omogućava Vojsci Srbije primenu zajedničkih procedura i standarda u obuci, vežbama i operacijama, upotrebu kompatibilnih borbenih sredstava i sistema za komandovanje i rukovođenje, korišćenje zajedničkih resursa, kao i upotrebu zajedničkog jezika i terminologije.“
E, sada, kada se sve napred navedeno pažljivo prostudira i uzme u obzir, ali ozbiljno, jer je i štivo takvo – krajnje ozbiljno i obavezujuće – do kojeg se zaključka može doći?
(Ukoliko se, naravno, ne ignorišu tekuće intenzivne aktivnosti NATO saveza širom Evrope – od Baltika i jugoistoka kontinenta kao što su Poljska, Nemačka, Ukrajina, Moldavija, Gruzija, preko Sredozemlja i severa Afrike, do Bliskog Istoka, pa ukrug, nazad, sve do Rumunije i Bugarske).
Dolazi se, dakle, do vrlo proste i golim okom vidljive činjenice, odnosno supozicije, da se Vojska Srbije (da li su njeni pripadnici od vrha do dna svesni toga ili ne, nebitno je, dovedeni su u takvu bezizlaznu situaciju) priprema da u dubini Evropskog ratišta, na delu njegovog Južnoevropskog vojišta, vrlo konkretno sadejstvuje snagama Severnoatlantske alijanse i njenih „partnera“.
A to bi se najverovatnije sastojalo u sledećem – obezbeđenje pozadine fronta, eventualno angažovanje dela ljudstva odnosno sastava za njihove „bojne“, omogućavanje korišćenja infrastrukture, vojnih i ostalih kapaciteta, posebno aerodroma i čvorišta veze, zatim za borbu protiv (proruskih) „terorista“ i „gerile“, te sprečavanje eventualne oružane pobune upravo tih i sličnih „elemenata“.
Što ne znači da nam pobunu nekih drugih „elemenata“ neće proigrati prema dobro poznatim receptima. Onih „elemenata“ malo južno, ili na zapadu, odnosno na severu zemlje. Ranije usvojenim planovima uvek se mogu pridodati aneksi. I obrnuto. Od viška ionako ne boli glava. Posebno ukoliko je konačni i nepromenljivi cilj – pretkumanovska Srbija.
Jedno je sigurno – NATO se na ovim, našim prostorima neće baviti vraćanjem Kosova i Metohije u sastav Srbije, niti obuzdavanjem Albanije u ostvarivanju vekovnog sna o ujedinjenju. Republici Srpskoj ionako ne možemo vojnički pomoći jer nemamo sa čim, sve i da nam zapadni „prijatelji“ odobre.
Dakle, čekaju se samo zvanične odluke predstojećeg julskog samita Alijanse u Varšavi na vrhu, i „parada“ sa „snagama za brzo reagovanje“ i njihovim „rotacijama“, sa novim „multinacionalnim bataljonima i štabovima“, „oklopnim brigadama“ i „PRO sistemima“, moći će da krene punim tempom.
Naravno, mi ćemo sve to, kao što napisah, „interoperabilno“ da pratimo u skladu sa dostignućima upravo završene „Morave 2016“.
Osim, ukoliko se u međuvremenu ne probudimo iz dubokog zimskog sna.
Goran Jevtović
FSK
____________________
[i] http://www.vs.rs/index.php?news_article=50dad6d2-20dc-11e6-b66b-001a649ddcfe
[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9681
[iii] http://www.vs.rs/index.php?news_article=132c70b4-2449-11e6-b66b-001a649ddcfe
[iv] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20odbrane%20Republike%20Srbije.pdf
[v] http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Bela_Knjiga-Srpski.pdf
