Srbima na Kosovu i Metohiji još je u sećanju novembar 2013. kada je tadašnja predsednica tzv. R. Kosova A. Jahjaga raspisala lokalne izbore na koje je srpsko stanovništvo Kosovske Mitrovice i drugih mesta prvi put izgonjeno pod pretnjom gubitka posla, ukidanja socijalne pomoći i sl. Pamti se takođe da je jedan od tadašnjih kandidata za gradonačelnika Kosovske Mitrovice na glasanje izišao povezane brade. Dan ranije je izjavio da su napadači hteli da ga ubiju, a napadači su, kako su „dokazivali“ mediji pinkovske provinijencije, bili protivnici izbora. „Dobro upućeni“ Mitrovčani tvrdili su pak da su kandidata P. mlatili simpatizeri „nove srpske političke misli“ budući da se pokolebao i pokušao da odustane od sramne kandidature u jeku prvog javnog uterivanja Srba u Tačijevu „državu“. Potom su bezuspešno održani i drugi izbori za gradonačelnika. Na trećim po redu prvobitno izubijani kandidat dobio je „većinu“, ali je pred samu „gradonačelničku“ promociju odustao. Navodno nije hteo da potpiše papir sa, nalepnicom privremeno maskiranim, obeležjem državnosti Kosova. Nepuna dva meseca kasnije Dimitrije Janićijević, takođe kandidat za gradonačelnika je usmrćen. Na samom početku februara 2014. po četvrti put se glasalo za gradonačelnika severnog dela grada. Sećam se da je oko podne tog dana na ulicama bilo više karabinjera, KFOR-ovaca (da proste majke lepe jagnjadi), kosovskih policajaca i druge fele negoli samih glasača. Komandir policije, jedan od onih Srba koji su nedugo pre toga, saglasno Briselskom dogovoru, položili zakletvu pred Tačijevom zastavom, napomenuće da je, pored već razmeštenih naoružanih uličnih nadzornika uključujući i one iz NATO-osinjaka, za svaku priliku i u svakom trenutku pripravan poseban interventni vod. Kako bi dokazao lojalnost (gle paradoksa!) obema stranama, ovaj bi pomenutu „silu“ bez sumnje i upotrebio, ali mu pripremljeni uterivači reda nisu bili potrebni. Mitrovčani su, spolja gledano, već sasvim bili mirni. Jedni otud što su obnoć doživeli „preumljenje“, drugi iz straha za egzistenciju, treći su bili sleđeni od užasa pred onim što im se sprema. I pri kasnijim „kosovskim“ izborima pritisak nije izostajao. Ni profesori na ovdašnjim fakultetima, ukoliko bi se u izbornom danu našli na radnom mestu (nastava na doktorskim i master studijama, kao što je poznato, najčešće se održava vikendom) nisu ostavljani na miru. Naime, sekretari dekana dobijali bi zadatak da sa listom, po rasporedu prisutnih nastavnika, iste obiđe i upozori na posledice neizlaska na izbore.
Nakon što im je zabranjeno da se brane, Srbi sa severa pokrajine požurili su, mnogi i pre nego što su morali (za razliku od naših sunarodnika južno od Ibra koji su to doista morali, jer drugačije ne bi mogli opstati), da obezbede lične isprave kosovske nazovi države ne osvrćući se mnogo na etiketu Kosovar kojom su faktički obezimenjeni, smatrajući to nužnom potrebom i privremenim rešenjem. Međutim, za razliku od „vizionarske“ politike Beograda, strategija prištinskih vlasti, koliko god bila primitivna, u ponečem je bila uspešnija. Do Briselskog sporazuma tačijevci su i te kako priželjkivali da Srbi sa severa pokrajine prihvate njihova dokumenta i tako im, smatrali su, makar formalno priznaju „državu“. Čim su ispunili kvotu „srpskih Kosovara“, Srbima bez kosovske lične isprave zabranjen je pristup izborima. Jedan od paradoksalnih ishoda „briselske politike“ predvodnika naše države ogleda se u činjenici da su, formalno gledano, za Srpsku listu na potonjim izborima glasali isključivo Kosovari.
Oni među kosovskometohijskim Srbima koji se, sa punom svešću o svemu što nam se dešava, uspešno odupiru svekolikom beznađu, često gube iz vida da je na Kosovu i Metohiji podosta i onih koji se pod pritiskom opsenarstva vladajuće politike i mukotrpnog života postepeno navikavaju na vlastitu obespravljenost, pa i na odrednicu Kosovar u svom ličnom dokumentu. Moglo bi se navesti dosta primera tog pogubnog navikavanja, za šta na ovom mestu nedostaje prostora. Dovoljno je napomenuti da će nosilac te nesrećne isprave onog koji je još uvek ne poseduje neretko sa čuđenjem priupitati: a što!?
Navikavaju se kosovskometohijski Srbi i na svakodnevna predsednikova ubeđivanja bez kraja i konca kojima se, kako bi rekao A. Ričards, lovi na štetu drugih ciljeva, najpre argumentovanog izlaganja. U tim diskursima bezbroj je konstatacija i pitanja upućenih na račun prethodnih vlasti tipa: Imali smo pogrom 2004. Šta su uradili? Desilo se proglašenje nezavisnosti 2008. Šta su uradili?… Sledeći takav model verbalnog ponašanja, mogli bismo replicirati na sledeći način: Desilo se da su Vam najbližeg saradnika hapsili i bezmalo na kolenima vukli po Prištini. Šta ste uradili? Desilo se da su, do zuba naoružani, u zoru upadali na sever pokrajine, razbijali vrata srpskih domova, a sanjivu čeljad tukli i ponižavali, nemog čoveka kundačili i u krvi ostavljali. Šta ste uradili? Desilo se da su, opet sa dugim cevima uperenim u srpski narod, rešavali pitanje registarskih tablica. Šta ste uradili? O, da! Pristali ste na stiker kojim je maskiran srpski grb. Pre toga, primorali ste Srbe da prihvate kosovsko „zakonodavstvo“ i nazovi policijsku zaštitu, uveravajući ih da će devedeset procenata policijskog sastava u severnom delu Kosovske Mitrovice činiti naši sunarodnici. Srbi na Kosovu i Metohiji dobro znaju da među tim policajcima ima ovakvih i onakvih. Jedne – dobronamerne i tužno nemoćne srećemo u crkvi, druge – gnevne, najčešće na administrativnim prelazima, koji će uz konstataciju „mene je država izdala“ izvršiti povereni mu zadatak od strane novog poslodavca bolje negoli ijedan Albanac. Onomad je na prelazu u Jarinju Srbina „skinuo“ s autobusa upravo Srbin, jer putnik nije vakcinisan, a nema ni kosovsku ličnu kartu (shodno (samo)volji prištinskih vlasti, Kosovar potpisuje da nedelju dana provede u kućnom karantinu, Srbin svojoj kući ne može nikako). I na kraju: jesu li u napred pomenutim nasiljima albanskih državonaumitelja Srbi imali ikakve koristi od, optimistički naglašavanog, visokog procenta Srba u sastavu kosovske policije? Svi smo svedoci da nisu. Ipak, taj državni optimizam učinio je da Srbi na severu pokrajine u najvećem procentu prihvate odrednicu Kosovar, kao tek puku (i srpskom jeziku neprimerenu) derivacijsku omašku koja je, smatrali su, bez značaja za njihov identitet i integritet. Kad je, odmah po prispeću međunarodnih čuvara nereda, ovaj, s jasnim ciljem domišljeni, albanizam počeo da se koristi, jedan je prištinski zvaničnik naglasio: „Kosovari moraju da razmišljaju kosovarski“. Imajući na umu da, kako je imala običaj da kaže pesnikinja Darinka Jevrić, nismo svi od iste građe, pribojavam se da su poneki Srbi uveliko počeli da razmišljaju kosovarski. Zato bi najvažniji zadatak državnih predstavnika, koji su pogrešnim postupanjima ovome u najvećoj meri doprineli, bio da poradi na očuvanju identiteta i integriteta obespravljenog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Taj zadatak važniji je od svih, Srbima nuđenih, traktora, „Sunčanih dolina“ i svega drugog podložnog i kupovini i prodaji.
Našavši se u klopci Briselskog sporazuma te brojnih ustupaka koji su jačali osionost prištinskih političkih predstavnika, predstojeći referendum je primorao predsednika naše države da se obrati onima koji su stvarali kosovsku nazovi državu ne bi li „urazumili“ svoje štićenike i omogućili kosovskometohijskim Srbima referendumsko izjašnjavanje. To izjašnjavanje Srbi na Kosovu i Metohiji smatraju životno važnim i s nestrpljenjem iščekuju rezultat obraćanja Briselu i zemljama Kvinte, pritom sa punom nadom da eventualno negativnim ishodom prepiske, „tema“ neće biti iscrpljena na njihovu štetu. Iako su godinama pripremani na sve i svašta i postepeno izopštavani iz vlastite države te od strane nekih predstavnika te države, suprotno Ustavu Republike Srbije, odavno proglašeni manjinom u nekoj drugoj „državnoj“ tvorevini, najveći broj kosovskometohijskih Srba još uvek ne samo razmišlja nego i diše srpski boreći se za vazduh, poput koronom napadnute duše, poslednjim atomom svoje snage. Stoga, eventualno obrazloženje da Kurti ne dozvoljava referendumsko izjašnjavanje, ne mogu prihvatiti bez bolnog saznanja da su na korak do otcepljenja od sopstvene države. Lišiti ih tog bola važnije je od svakog „nastavka evropskog puta“ kojim je i iznuđen referendum, iako tom, lažima popločanom, putu niko razuman ne vidi kraj. Drugim rečima, ukoliko adresovani ne „urazume“ Kurtija, referendum valja otkazati, jer održan bez izjašnjavanja građana sa Kosova i Metohije, takav referendum ne samo što bi do kraja obesnažio srpski narod u pokrajini, nego bi bio i u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
autor:Mitra Reljić
