Odrastao sam u predvečerje odumiranja velikih porodičnih zadruga.
Koje su sedamdesetih godina prošlog veka polako nestajale.
Osamdesetih ih više nije bilo.
Vrlo retko.
Samo u porodicama gde su se braća odlično slagala.
Znam samo jednu takvu porodicu mojih rođaka – Marinković.
Naučen sam od mojih đedova da je porodica svetinja.
Da se rođaci moraju voleti i poštovati.
Ujaci, stričevi, teče i zetovi su bili neprikosnoveni autoriteti nama deci.
Niko nije smeo da zove nekog od njih po imenu.
Poštovala se porodična hijerarhija.
Braća i setre od ujaka, strica ili tetke su bila braća i sestre.
Nije smelo da se razdvajaju od rođene braće i sestara.
Nismo smeli da kažemo ovo mi je brat od strica ili sestra od ujaka.
To je bilo skrnavljenje porodične krvi.
Svi smo bili braća i sestre jedne iste loze.
Odrastali smo spavajući zajedno u istom krevetu.
I braća i sestre.
Kada su naši stari počeli da umiru, tokom sedamdesetih godina, počela je da propada porodična zadruga.
Neki od njih su na samom kraju života doživeli sramotu da im se sinovi podele.
Posvađaju i neće da govore.
Stiglo je novo doba.
Potrošačka civilizacija je učinila svoje.
Rastom životnog standarda postajali smo sve sebičniji.
Nismo hteli svoj komformizam da izgubimo.
Smetala nam je svaka sitnica kod rođaka.
Materijlana civilizacija je počela da pravi razlike između nas.
Zavist je razarala porodice.
Ko ima veći stan, bolji nameštaj, bolja kola ili skuplji kaput.
Ogovarnje je postalo porodična terapija.
Narcizam malih diferencija je hranila sujetu palanačke svesti.
Počeli smo sve više da se udljavamo.
Sve dok se nismo potpuno udaljili.
I uništili porodične odnose.
Nekada smo se čudili zapadnjacima koji nemaju nikakav odnos prema svojim rođacima.
Danas smo mi postali gori od njih.
I to, nažalost, ne primećujemo.
Opsednuti smo materijalnim dobrima, tvrdeći da se borimo za opstanak.
Nemamo vremena za rođake, jer nemamo vremena ni za sebe.
Naši stari su uvek imali dovoljno vremena za sve.
I sve su stizali.
Mada su se borili za opstanak.
Ali, nikada nam to nisu rekli.
Nisu kukali.
Nisu se žalili.
Trpeli su i ćutali.
To se smatralo sastavnim delom života.
Nisu imali ni delić ovoga što mi danas posedujemo.
I nisu očajavali.
Naprotiv, bili su veseli, vedri i radovali su se životu.
Pevali su kada rade i kada slave.
Šalili su se i smejali.
Znali su svoju meru i bili su ispunjeni.
Nisu stremili nečemu što je za njih bilo nedostižno.
I nisu patili zbog toga.
Pokušavao sam nekako moju veliku porodicu da okupljam.
Poput mojih đedova.
Iskreno sam želeo da tu porodičnu tradiciju ne prekidamo.
Nije vredelo.
Nisam uspeo.
Komercijalna civilizacija je bila jača od mojih dobrih namera.
Bila je jača i od mojih rođaka.
Tako smo postali stranci.
Kada se dogodila velika nevolja u Oluji, kada je došlo do etničkog čišćenja Srba iz mog zavičaja, ponovo se velika porodica setila svojih korenja.
Nevolja nas je zbližila.
Ali, nažalost, samo na trenutak.
Bio sam u mogućnosti da pomognem mojoj velikoj porodici.
I pomogao sam svima.
Na različite načine.
I nikoga nisam odbio.
Vraćao sam dug mojim đedovima.
Smatrao sam da je to moja dužnost.
Nijednog trenutka se nisam dvoumio.
I nikada nisam zažalio zbog toga što sam uradio.
Učinio sam to čista srca i dobre duše.
Posle se sve vratilo na staro.
Brzo smo se udaljili.
I zaboravili jedni na druge.
Potpuno.
Ali, ipak, nisu svi isti.
Dve porodice su ostale.
One koje su zahvalne.
I koje ne može da pokvari zavist i gramzivost.
Koje brinu i koje vole.
Iskreno.
Ništa ne može na silu da se održi.
Niti može samo iz materijalnog interesa.
Za rođake i prijatelje je potrebna ljubav.
I međusobno poštovanje i uvažavanje.
Ljubav nas obnavlja i ispunjava.
Ljubav nas plemenitim čini.
Ljubav prema svakom čoveku.
Koji zna da uzvrati ljubav.
U prolaznom životu.
Koji zauvek nestaje.
U zaboravu.
Branko Dragaš
Izvor: dragas.biz
