Oprečne su tvrdnje o stanju srpskog društva i uopšte o budućnosti nacije i države. Na jednoj strani vlast veliča svoja dostignuća, iznoseći neke statističke podatke po kojima smo čak i najbolji u Evropi, dok, s druge strane, ostrašćeni protivnici aktuelne srpske vlasti negiraju svaki njen doprinos i delatnost. Još gore, upravo njihove poslove i rad smatraju potpunim promašajem i štetočinskom pojavom. Istina je naravno, kao i uvek, negde na sredini.
Da Srbija ide napred, svakome objektivnom posmatraču jasno je kao dan. Najveći pomak u godini na izmaku svakako će biti ulazak u 2021. godinu! To niko ne može osporiti. Možda ovo bude i jedini napredak?
Pandemija korone je usporila Srbiju, ali je nije zaustavila na njenom putu u svetlu budućnost. Na putu u Evropu, koja nema alternativu, postavljene su nepremostive prepreke. To jest, nisu otvorena famozna poglavlja o pristupanju Evropskoj uniji. Ove godine nijedno. No, to nas ne obeshrabruje. Evropska unija je naš strateški cilj i interes, a kad će nas primiti, nije važno. Važno je da imamo najveći rast u Evropi,- reče predsednik na konferenciji za novinare. Najveći rast uz pad društvenog proizvoda od 0,5 do 0,7%! Nije baš jasno kako privreda raste uz pad BDP-ea? Verujem da je predsednik hteo reći da ćemo imati najmanji pad bruto društvenog proizvoda. Koliko je to istina, ne znam, ali se mora voditi računa o svakoj izgovorenoj reči. Šta bi grčki sofisti rekli da su čuli ovakav nonsens?
Verovatno je greška nastala zbog preobimnog predsednikovog izlaganja na Novogodišnjoj konferenciji za novinare. Sat i osam minuta monologa. Dok za to vreme ministar zdravlja i ministarka za rad…, koji su se sve vreme vrteli na konferenciji, nisu prozborili ni reč. Niti su im novinari postavljali pitanja. Može neko da pomisli kako u Srbiji samo jedan čovek odlučuje o svemu. Da se čak ni ministri nizašta ne pitaju. Pa ni za situaciju oko korone!
Kad se mnogo radi, mnogo se i greši. Isto tako, kada se mnogo govori, opet se mnogo pogreši. Sećam se početka korone, negde krajem marta i početkom aprila, predsednik u dva navrata izjavi kako se normalno radi u Srbiji. U poljoprivredi setva se uspešno odvija. Seje se kukuruz i pšenica! Jednom može da se pogreši. Dva puta, nikako. Predsednik ne mora da zna da se pšenica seje u jesen, ali ministar poljoprivrede i onda i sada, to bi morao znati. I baš je taj ministar, nosilac liste na izborima, morao da upozori predsednika da greši.
No vratimo se uspesima i napretku ka svetloj budućnosti. Upravo je prodata poslednja velika banka u Srbiji s većinskim domaćim kapitalom. Od sada će nas kreditirati i razvijati strane filantropske banke. Inače, malo toga je ostalo da se (ras)prodaje. Možda elektrodistribucija, ono preostalo plodne zemlje, šume… Ostalo, čitaj rudnik zlata, najveći poljoprivredni kombinat, jedini isplativi aerodrom, pivare, cementare, fabrike duvana, dakle, sve ono što može da donese prihod, u rukama je stranaca. I tu se vidi kontinuitet sadašnje i prethodnih vlasti. Na istom su zadatku! Hoću reći, i jedni i drugi rade u interesu naroda i države.
Neprikosnoveni vođa države Srbije uživa poverenje dobrog dela naroda. Uglavnom ljudi u zrelim godinama. Onih koji su iskusili mnogo toga u životu. Koji mnogo znaju i daleko vide. Stub društva. Na njih se u Srbiji svaka vlast može osloniti. Tako je bilo kod Tita. Tako kod Miloševića. Isto i danas. Pred kraj maršalovog života mnogi u Jugoslaviji su strepeli šta će biti posle Tita! Doduše, s razlogom. Jer samozvani maršal i doživotni predsednik napravio je državu koja će funkcionisati samo dok je on živ. Posle mene potop, sigurno je razmišljao. Živelo se i posle Tita, ali mnogi nisu preživeli njegove dugove. Titovi dugovi će se otplaćivati do 2042. godine!
Ne malo Srba se plašilo šta će biti posle Slobe. Kao da im već dinarska i devizna milionska štednja nije bila pokradena. Kao da već nisu živeli s platom ili penzijom u vrednosti ondašnjih pet nemačkih maraka. I kao da nisu kupovali benzin na ulici, u plastičnim flašama, od svakojakih švercera. A živeli smo i posle Slobe. Tako i danas. Uglavnom slična populacija ne može da zamisli život bez autoritarnog vođe. Šta će biti posle njega? Pa, može li gore da bude?
Oni drugi, koji nisu verovali u jednog i jedinog vođu, i onda i danas, budućnost nalaze izvan Jugoslavije, sada Srbije. Da li je ta budućnost manje ili više svetla, tek malo ko se od odseljenih vratio u otadžbinu. Niti su oni voleli vlast, kao što je ne vole ni danas, niti vlast voli njih. Naprotiv, vlast voli samo njihove evre, franke ili dolare. Problem je što devize ne stižu u Srbiju kao ranije. Čovek je decenijama naš najvažniji izvozni proizvod. Ali, sve manje ljudi žive na ovim prostorima. Još gore, pogotovu se smanjilo mlado stanovništvo. Pobegli u beli svet. Pobegli s namerom da se ne vraćaju. Ne dolaze kao ranije s punim buđelarima da prave dvorce, ogromne štale i obore, da zidaju ograde s betonskim ukrasnim kipovima lavova i labudova.
Smanjio se priliv od gastarbajtera, malo toga ostalo da se proda, strani lihvari sve teže odobravaju kredite. Plaše se da neće imati od koga da ih naplate. Spadam u one koji apsolutno veruju vođi ovog naroda, ali već počinjem pomalo da sumnjam da ću i ja, kao i ova država, ikada ugledati svetlu budućnost. Sve što dalje koračamo u budućnost, nama prošlost igleda svetlija i sjajnija!
Miodrag Tasić
Odlična analiza stanja u Srbiji!
Zašto Predsednik Vučić vređa svoje roditelje i potencijalnog oca g. Muslijua
Mnogi su iznenađeni i šokirani da je Predsednik Vučić u javnim nastupima ovih dana, potpuno nepotrebno, otvorio pitanje ko mu je biološki otac – g. Musliju ili g. Anđelko?
Inače, u svetu se prenose i govore mnogi „tračevi“ o poznatim političarima ali oni uopšte ne reaguju i ne polemišu o njima, jer ti „tračevi“ nemaju nikakve veze sa njihovom politikom. Nažalost, Predsednik Vučić je izgubio psihološki kompas, jer misli da može da zabrani i suzbije širenje „tračeva“. To nikom nije uspelo, pa neće ni njemi ali će ih zato još više pojačati.
Mislim da je Vučiće naprvio nekoliko grešaka u „koracima“. Jedan o glavnih je što je potezanjem priče „da li mu je g. Musliu biološki otac“ učinio moralni greh prema svojim zakonskim roditeljima ali i prema g. Musliju.
Iskreno rečeno, za mnoge, pa i za mene, anatomski gledano Vučić mnogo više liči na g. Muslijua nego na zakonitog oca g. Anđelka. Ali, ovi subkjektivni stavovi ne moraju da prejudiciraju istinu. Pogotovo, što mnogi misle da je u moralnom smislu važniji čovek koji ga je čitav život odgajao i brinuo (g. Anđelko) a ne eventualni biološki otac (g. Musliju) o kome je nedavno saznao, i to iz „tračeva“. Odmeren i uravnotežen čovek bi na takve „tračeve“ samo odmahnuo rukom i ne bi im uopšte pridavao značaj. Ali, psihološki gledano Predsenik Vučić je ispoljio zabrinjavajuću nestabilnost, jer bučno i često potencira ovaj „trač“ (sa tvitera) u srpskoj javnosti. Psihički nestabilan čovek svakako ne bi trebalo da rukovodi državom.
Ali, kada je Vučić već potegao pred TV kamerama to, po njega kontraproduktivno, pitanje – ko mu je biološki otac, mislim da bi sada bilo moralno, da lično Vučić i razreši tu dilemu i to bar iz dva razlloga.
Prvi je, da skine ljagu sa svojih roditelja i g. Muslijua i tako očuva njihovu čast. U tom kontekstu je g. Musliju ni kriv ni dužan moralno povređen, jer je bačena sumnja na njega (i oklevetan je) da je Vučićev otac.
Drugi, zaista je glupo i neodrživo da Vučić na ovaj način javno vređa svoju majku, jer indirektno sumnja u istinu o biološkom ocu. Na taj način on nastoji da se oslobodi svoje psihoze i detinjaste more, po cenu narušavanja majčinog digniteta i privatnosti.
To što je Vučić poljuljan občnim „tračom“ dokazuje, da psihički nije u potpunosti zreo da vodi Srbiju – koja se nalazi pred mnogo većim iskušenjima od „tračerskog“ pitanja Vučićevog biološkog oca.
Vučić, po svemu sudeći, nije osobito hrabar čovek, ali je sada u ovoj patološkoj situaciji neophodno da se uzdigne i minimizira svoju grešku, pre svega iz poštovanja prema roditeljima, narodu i g. Musliju. U tom smislu je neophodno da uradi takozvani DNK test na očinstvo. Naravno, potom da izvesti naciju da li mu je g. Musliju biološki otac, i ako jeste da ga zvanično predstavi narodu. To duguje pre svega svojim roditeljima.
Uvereni smo da Vučić svakako dobro zna, da je istina, makar i gorka, najbolji lek i melem na ranu a i da će obelodanjivanjem imena svog biološkog oca vratiti dostojanstvo svojim roditeljima, pre svega, svome ocu. Osim toga pridobiće još veće poštovanje svojih vernih obožavalaca – starih i oronulih, ali časnih, 1.200.000 penzionera.
Dr Miodrag Kulić
Istina??? A sta je mudro uraditi u ovoj nasoj situaciji?? Koliko smo mi sami doprineli da bude ovako kako nam je?? Ko je imao najvecu korist od nase nesrece ( mozda vanzemaljci )? Ko izvlaci dobit i gura nasu zemlju u jos vecu sirotinju? Da li smo sve sami produkovali i rasturili drzavu ili smo imali ne sebicnu ,,demokratsku,, pomoc (citaj od nasih bivsih zaveznika) ili……….
Shvatam blago ironični ton autora. Neću ni o onom „Spadam u one koji apsolutno veruju vođi ovog naroda“ … To je stvar „ukusa“, pa s tim u vezi i optredeljenja. Da ste to rekli bez onog „apsolutno“, poverovao bih da je i to deo onog blago ironičnog stila – ovako, ne. Ali u jednoj stvari, apsolutno grešite. Jesu oni matori – neću da kažem penzioneri, jedan od oslonaca ove vlasti – svašta su se za svog veka nagledali, pa misle „samo sa ne bude gore“. Glavni osllonac ove vlasti je armija pozapošljavanih partokrata sa zavisnim članovima porodica, pa vidite koliko je to u odnosu na broj birača – to ne može niko da pobedi, pa taman da su izbori i najpoštenoiji, a nisu.
Na osnovu raznih anketa, pre svega agencije g. Đorđa Vukadinoviđa, zaključuje se da je preko 60% glasalo za Vučića. Kako u Srbiji ima između 1.800.000 i 1.900.000 penzionera, znači daje njih oko 1.200.000 glasa za Vučića. Imajući u vidu da za Vučića glasa ukupno oko 2.000.000 ljudi, „ostalih“ oko 800.000, što je kako primećuje g. Čolić takođe veliki broj, čini armija pozapošljavanih partokrata. Iz ovoga proizilazi da su penzioneri ipak najznaćnija potpora Vučiću. Inače, godišnje umre oko 40.000 penzionera, što znači da će u sledećih 5-6 godina oni i dalje biti najveća podrška Vučiću.
Dr Miodrag Kulić