Srbi na istorijskoj raskrsnici – jesmo li Istok ili Zapad?

Srbiji gotovo izvesno neće biti dozvoljen luksuz Jugoslavije da sedi na dve stolice. Onda nas čeka sudbinsko pitanje – da li mi pripadamo istočnoj ili zapadnoj civilizacji?

Ukrajinska kriza, kao retko koji momenat u istoriji, pre ili kasnije će nametnuti Srbiji pitanje od kojeg smo kao narod ili država bežali ili smo ga, pak, vešto izbegavali – da li Srbija pripada zapadnoj ili istočnoj civilizaciji? Čini se da će kao nikada do sada odgovor na ovo pitanje od strane naše države i društva imati tako snažne posledice istovremeno i na identitetsko-duhovnom i na materijalno-egzistencijalnom planu.

U 19. i početkom 20. veka Srbija je bila država koja se tek uzdigla na noge i koja je, sarađujući periodično i sa istočnim (ruskim) i sa zapadnim (nemačkim i francuskim) faktorom, pokušavala da pronađe svoje mesto, a epoha jugoslovenstva, posebno onog u komunističkom i nesvrstanom duhu, samo je privremeno zamaskirala potrebu da se na gorepostavljeno pitanje odgovori.

U našem društvu vidljivi su snažni uticaji i Istoka i Zapada. Slovenski smo i pravoslavni narod, po mnogo čemu orijentalnog mentaliteta, što nas čini delom Istoka, a geografski položaj, ekonomski tokovi i stil svakodnevnog života nas više vezuju za Zapad. Ako pretpostavimo da Srbiji neće biti dozvoljen luksuz jedne Jugoslavije da sedi na dve stolice, što je verovatan scenario, te da će neautarkična nam država biti prinuđena silom prilika da se opredeli, onda nas čeka sudbinsko pitanje – hoćemo li biti nešto poput Grčke ili nešto poput Belorusije? Namerno pominjem ove dve zemlje, jer su obe kroz svoju istoriju imale u sebi i elemente Zapada i Istoka, da bi se potom suštinski priklonile dvema različitim stranama.

Srpska raskrsnica

Cenu opredeljivanja za bilo koju stranu moraćemo da platimo – opredeljenje za Zapad značilo bi duhovno propadanje, razaranje tradicije i neku vrstu menjanja psihološko-mentalitetskog koda našeg naroda, dok bi opredeljenje za Istok značilo niži ekonomski standard i život u potpunom okruženju suprotne civilizacije. Da bismo dali odgovor na pitanje kome se prikloniti u teškim vremenima koja dolaze, moramo prvo definisati sebe kao državu i narod i reći koji su to naši temelji i principi na kojima počivamo i bez kojih bismo prestali da budemo to što jesmo.

Moramo, s druge strane, definisati i Istok i Zapad. Šta je danas Zapad uopšte? Neoliberalni kapitalizam, privid demokratije i ljudskih prava, posthrišćansko društvo i izrazita rusofobija – rekao bih da su ovo elementi koji se pronalaze u gotovo svim zemljama Zapada. Daleko teže pitanje je šta je Istok – da li je to samo Rusija, ili Rusija zajedno sa Kinom, ili čak obe zemlje zajedno sa Iranom, Severnom Korejom, Sirijom, Venecuelom i Kubom? Šta ove zemlje veže osim zajedničkog neprijatelja i kako se Srbija uklapa u sve to? Nema sumnje da smo po mnogim stvarima kompatibilni sa Rusijom i ruskim društvom, ali šta nas veže sa Kinom ili Iranom van sfere nekih političkih i ekonomskih pitanja i saradnje? Možda je naš pisac Slobodan Despot ipak u pravu kada kaže da smo mi, Srbi, zasebna civilizacija, suviše mala da bi bila samostalna, a suviše specifična da bi se uklopila u neku veću.

U aktuelnim, sudbinski važnim geopolitičkim previranjima biće važnije nego ikada promišljati i delati iz ugla srpskih nacionalnih interesa, jer ulog, čini se, nikada nije bio veći. Imali smo mi kroz istoriju situacije u kojima smo se našli na vetrometini sukoba globalnih sila i pritom uspevali da prođemo sa minimalnim gubicima u skladu s okolnostima (slična situacija bila je za vreme Krimskog rata 1853-1856. godine kada se vlada kneza Aleksandra Karađorđevića na volšeban način izvukla iz učešća na bilo čijoj strani), ali je danas svet toliko globalizovan i međuzavisan prostor (pre svega u ekonomskom smislu, a upravo je ekonomija najranjivija sfera u kriznim vremenima i najosetnija iz perspektive običnog čoveka) da bismo bili izolovani i nepogođeni ukrajinskom krizom.

Naravno da će nas pogoditi to što imamo oružani sukob između zemalja koje su odgovorne za više od 25 odsto svetskog izvoza pšenice, 20 odsto izvoza kukuruza i 80 odsto izvoza suncokretovog ulja. O značaju cena ruskog gasa i nafte i njihovom tranzitu ka Srbiji u situaciji u kojoj je naša zemlja okružena zemljama Zapada koje su Rusiji uvele najoštrije sankcije ikada, a da istovremeno direktno zavise upravo od ruskih energenata, ne treba trošiti reči. Ukrajinska kriza stavlja pred Srbiju test višestrukog karaktera – politički, spoljnopolitički, ekonomski, energetski, bezbednosni, pa se multidisciplinarni pristup u sagledavanju efekata iste na Srbiju nameće kao nužan.

Vlast u Srbiji je, u skladu sa ustaljenom politikom „sedenja na dve stolice“ zauzela očekivani, izbalansirani stav koji nije neutralan u potpunosti, jer je Srbija ipak glasala za rezoluciju UN-a kojom se osuđuje navodna ruska agresija na Ukrajinu. Taj tas na vagi u korist Zapada isti nije shvatio kao dovoljan, dok ga je Rusija razumela, ali ga je ipak doživela kao iznenađenje. Zapad, koji je na opšte (pa i moje lično) iznenađenje od početka ukrajinske krize pokazao da je homogeniji i jedinstveniji nego ikada, i dalje se oseća toliko superiornim da od Srbije, ne nudeći joj ništa zauzvrat, traži da konačno uvede sankcije Rusiji i time odseče važnu energetsku, ekonomsku i spoljnopolitičku granu na kojoj sedi. Ruskog pritiska tradicionalno nema, ali nema sumnje da bi Srbija u slučaju uvođenja sankcija Rusiji doživela isti tretman kao ostatak balkanskih zemalja.

U potrazi za odgovorima

Čini mi se da je većina analitičara saglasna u tome šta Zapad želi od nas u ovom trenutku – bezuslovno potčinjavanje njihovim planovima usmerenim protiv Rusije i pristajanje Srbije da, čak i uz gubitak Kosova i Metohije i Republike Srpske, postane deo istog. Za razliku od štapa, šargarepe ima tek u vidu toga da bi takav naš stav značio da se nemačke i druge zapadne kompanije neće povući iz naše zemlje i da nećemo ponovo biti pod sankcijama kao 1990-ih. Suštinski, Zapad igra na kartu ekonomske i socijalne (ne)stabilnosti u Srbiji usled našeg potencijalnog zakokreta ka Istoku, smatrajući da bi pad standarda života u tom slučaju bio neminovan, a Srbija ostala u „geopolitičkom ofsajdu“, izvan granica dometa Istoka, odnosno, konkretno, Rusije, okružena NATO paktom. Nažalost, psihološki momenat je takođe važan, jer Zapad zna da je Rusija žestoko reagovala kada je NATO pokušao da pusti svoje korene u Gruziji i Ukrajini, ali da to nije učinila ni u slučaju Rumunije i Bugarske, a kamoli Crne Gore i Severne Makedonije.

Iako rusko rukovodstvo danas, govoreći o situaciji u Ukrajini, gotovo uvek pominje bombardovanje Srbije i Beograda 1999. godine, Srbija je tokom 1990-ih ostala sama, bez ičije podrške. Rusija je tada bila znatno oslabljena, ali ni 2008. godine nije bila to što je danas, pa je reagovala kako je reagovala u slučaju Gruzije. Da li su Rusiji Gruzija i Ukrajina prioritetni prostori u odnosu na Srbiju, legitimno je pitanje iz perspektive srpskih nacionalnih interesa u kontekstu ukrajinske krize. Za razliku od zapadne strategije za Srbiju i tzv. Zapadni Balkan (koja je po nas nesumnjivo nepovoljna), nisam siguran da je ikome jasno kakvu tačno strategiju ima Rusija kad su u pitanju naši prostori. Ima domaćih analitičara koji govore o tome da posle Ukrajine na red ruske spoljne politike dolazi Balkan, ali nisam siguran kojim teorijskim ruskim pristupom ili praktičnim potezima u poslednjih nekoliko godina (ili bar meseci) potkrepljuju takvu tvrdnju.

Može li u slučaju našeg svrstavanja na stranu Istoka Rusija prevazići teritorijalnu barijeru i pomoći nam pre svega ekonomski i vojno u slučaju potrebe za tim? Da li su prostor Zapadnog Balkana i Srbije za Rusiju tek jedna od karata u igri zastrašivanja sa Zapadom kako bi zaštitila svoje pozicije u postsovjetskom prostoru? Da li je naš prostor danas, u 21. veku, uopšte važan za ruske geostrateške interese?

Ova pitanja traže odgovore, ozbiljne, odgovorne i precizne. Emocije, vera, istorija i kultura su na strani Rusije, sam Samjuel Hantington nas je u svojoj knjizi Sukob civilizacija smestio u istu pravoslavnu civilizaciju sa Rusima, a stoji i tradicionalni argument da je Rusija jedina velika sila koja nas nikada nije napala vojnim putem. Umela je, međutim, ruska spoljna politika da bude štetna po srpske nacionalne interese, poput Sanstefanskog mira 1878. godine ili podrške stvaranju nezavisne Crne Gore 2006. godine. To ne znači da nam je Rusija neprijateljska zemlja, daleko od toga, a posebno ne znači da je opredeljenje za Zapad bolja alternativa, ali pokazuje da se srpski i ruski nacionalni interesi mogu u određenom trenutku mimoilaziti, te da to treba imati u vidu.

Stičem utisak da, vođena emocijama, domaća javnost aktuelna dešavanja u Ukrajini ne tumači na posve pravilan način. Rusija je konačno prešla sa reči na dela, pokazavši da ima svoje „crvene linije“ i da nikome neće dozvoliti da ih pređe, pa ni po cenu rata, posebno zbog toga što je ovog puta spremna da zaštiti svakog Rusa u Ukrajini. To je ozbiljan i ogroman iskorak u odnosu na godine iza nas, obeležene prevashodno ruskim javnim osudama akcija Zapada usmerenih protiv drugih suverenih država ili protiv same Rusije.

Ne treba, međutim, izgubiti iz vida da je Rusija i dalje u defanzivi, da tera NATO iz svog dvorišta, što pokazuje da se još uvek nalazimo u vremenu veće ili manje dominacije Zapada. Onog trenutka kada Rusija bude gurala Meksiko u članstvo u ODKB-u, provocirajući SAD, tada ćemo, figurativno i hipotetički govoreći, moći da govorimo o dominaciji Rusije nad zapadnim svetom. Za razliku od Rusije, SSSR je u jednom trenutku bio zaista dominantan, toliko da se direktno i intenzivno mešao u građanski rat u Španiji 1930-ih godina, dakle na krajnjem zapadu Evrope, i bio sposoban da instalira rakete na Kubi 1962. godine.

Na kraju, problem Srbije u ovim složenim geopolitičkim vremenima suštinski se može sažeti u jednoj rečenici – Zapad nam ne daje ništa, a Rusija, i da hoće, pitanje je da li može.

Dr Rajko Petrović je istraživač-saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard. (Stavovi autora ne odražavaju stavove institucije u kojoj je zaposlen)

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

autor:Rajko Petrović

https://standard.rs/