Ono što praznuješ – to si, time živiš i pričešćuješ se. A praznici su ili praznici svetlosti ili anti antipraznici tame. Zbog toga smo čitaocima ponudili nekoliko reči o praznovanju novogodišnje – najluđe noći koja je Srbima u danima ispiranja mozgova nametnuta od Tita i njegovih saboraca. 
UOČI “NAJLUĐE NOĆI“
Srbi su se, posle Drugog svetskog rata, navikli da slave praznike čiji smisao ne znaju, ili ne žele da znaju, a neki od njih su i sledeći: 1.maj, «međunarodni praznik rada», koji je ustanovila komunistička internacionala (komunizam je samo u Rusiji u ovom veku odneo, u ime «diktature proleterijata», preko šezdeset miliona ljudskih života); 7.jul, dan kada je Srbin pucao na Srbina na vašaru u Beloj crkvi (prvi Srbin je bio «Španac», pripadnik komunističke internacionale, a drugi Srbin je bio običan žandarm, izbeglica ispred ustaškog noža); 29.novembar, kada je u Jajcu stvorena Titova Jugoslavija, zbog koje izgubismo Dalmaciju, Baniju, Kordun, Slavoniju, Zapadni Srem, i zbog kojeg ćemo, ako se ovako nastavi, izgubiti Kosovo; 8.mart, «međunarodni dan žena», ustvari – komunistički praznik žene – revolucionarke, opet podmetnut od strane internacionale. I Srbi pristaju, Srbi se mire sa takvim praznicima; Srbi…Uostalom, ko pita Srbe?
Suština praznika, svakog praznika, jeste religijska. Kada slavimo Božić, mi učestvujemo u radosti pre svega što postoji i što dočekuje Sina Božijeg u ljudskom obliku; kada slavimo Vaskrs, učestvujemo u Hristovoj pobedi nad smrću; kada slavimo Savindan, lice u lice srećemo se sa ocem naše Crkve i otadžbine; na Vidovdan se pričešćujemo sa knezom Lazarom i njegovom svetom i čestitom vojskom… A kada slavimo posleratne praznike ? «tada slavimo» trijumfalne momente jedne lažne religije koja «veruje u Marksa i Engelsa», religiji koja je deci predlagala da Tita vole više od mame i tate, a čitavom Srbskom narodu kao braću dostojnu zagrljaja nametala srbomrsce i srboubice.
U te i takve naopake praznike, spada i kalendarska nova godina (po građanskom kalendaru), koju su prvi među pravoslavnim narodom počeli da slave Sovjeti kada su okupirali Carsku Rusiju. I ova zaista najluđa noć, potpuno je pomračila prazničnu svest našeg naroda, pa je on i dalje slavi, nepitajući se zašto i kako.
Pokušaćemo da u nekoliko redova objasnimo ludilo te noći (barem među nama, Srbima).
-Svuda u hrišćanskom svetu, i kod pravoslavnih i kod rimokatolika, prvo dolazi Božić, pa Nova godina. Samo kod nas se čestita ovako: «Srećni Novogodišnji i Božićni praznici!» i kad prođe rimokatolička nova godina, a posle pravoslavnog Božića, Srbi slave «srbsku novu godinu», što je po svemu sudeći jedinstveni primer u svetu – dve nove godine i obe – slavlja ! Moglo bi se uskoro desiti da se proslavljava i kineska nova godina – verovatno bi za nju bilo zainteresovanih;
–Kićenje jelke na zapadu obavlja se za rimokatolički Božić, a ne za Novu Godinu; kićenje jelke za Novu godinu po građanskom kalendaru kod nas nema nikakvog smisla. Dok jelovo drvo kod rimokatolika simbolizuje Bogomladenca Hrista (kao i badnjak kod nas), jelka za novu godinu u Srbiji ne znači baš ništa;
-Da bi se za tu jednu, najluđu noć, okitila jelka, u Srbiji, u kojoj se goleti šire, nemilosrdno se seče na hiljade mladih stabala koja se potom bacaju u đubre; Badnje drvo za Srbski Božić, je samo grana ili grančica hrasta koja ostaje na svom mestu da raste u visinu i širinu;
-Kada se slavi katolička – međunarodna nova godina pravoslavni Srbi ulaze u poslednju sedmicu pred Božić, u kojoj je post najstrožiji, jer se i telo i duša spremaju da dočekaju Hrista. Dok Srbija krka pečenje i opija se, pravoslavni poste, držeći se zaveta Svetog Save, što su radili i naši stari, sve dok u ovu napaćenu zemlju nisu došli Titovi «oslobodioci» koji su doneli nove zakone i nove praznike;
-U najluđoj noći srbska sirotinja će, da bi se pokazala i dokazala trošiti svoj mukom stečeni novac, bilo spremajući svečanu večeru za kućni provod (uz televizijske emisije i ispiranje mozga), bilo odlazeći u hotele i restorane sa programom za doček. Za to vreme, iskreno će moći da se vesele samo oni koji su prethodnih godina bili: poslanici, odbornici, ministri, kao i mnogi čelnici tzv. nevladinih organizacija finansiranih od strane zapada.
-U najluđoj noći će pucati iz svih oružja, i opet će biti ranjenih, ne daj Bože, mrtvih.
-U najluđoj noći će opet biti pijanih, koji će se danima trezniti i pitati – šta su to dočekivali;
-U najluđoj noći retko ko je svestan da li se slavi odlazak po svemu crne prethodne ili ulazak po svemu sudeći još crnje naredne godine.
-Posle najluđe noći za sve one koji se nisu pružili koliki im je guber, dolazi najduži mesec zvani januar koga sa teškom glavom kao tuč i praznih džepova treba premostiti, pa treba ozbiljno razmisliti da li naziv «najluđa noć» treba staviti pod znake navoda ili ona to zaista jeste.
BEZPRAZNIČNI SVET I ČEŽNJA ZA PRAZNIKOM.
Ima li besmislenijeg praznika od sekularne građanske Nove godine kojom su se bezbožnici tako uporno borili protiv Božića ? LJudi na taj dan žure i jure «pripremajući» se histerično za doček Nove godine. I ta jurnjava nije ništa drugo do posledica toga što su ljudi podsvesno «svesni» da u temelju njihovog «praznovanja» Nove godine nema radovanja godini koja dolazi, već panično bekstvo od besmisla stare godine u kojoj nije – kako veli o.Aleksandar – bilo istinske sreće i istinskog života. LJudi se svesno zavaravaju nadom da će kratkim samozaboravom u novogodišnjoj noći moći da se izbave od osećanja ponavljanja i besmisla vremena u kome je «čovek uvek na gubitku». A šta je ta noć ako ne upravo noć tragizma, samoće, očaja, grozničave potrage za «mrvama sreće», noć razočarenja i samoodbrane posle koje se ljudi bude samo još očajniji i ogorčeniji ?
Sva ta brzina i buka, preglasna muzika i masovne žurke, rok koncerti i disko klubovi, celodnevni televizijski programi, modni i sportski spektakli sa konfetama i balonima… jednom rečju sav taj zaslepljujući «lajt—šou» savremenog sveta i nije ništa drugo do pokušaj bekstva od užasa besprazničkog života, uzaludni pokušaj potrage za izgubljenom zajednicom i izgubljenim praznikom, pokušaj koji ostaje na nivou jalovog simuliranja praznika i zajednice, simuliranja koje ljudima još više pojačava čamotinju i samoću.
DEDA MRAZ
Ovih dana u okviru proslavljanja građanske Nove godine, deci se dele (u firmama i drugde) novogodišnji paketići. Paketiće je kao i uvek delio Deda Mraz, a niko se ni ne pita kako se on pojavio među nama. Davanje poklona deci i na evropskom Istoku i na zapadu oduvek je bilo povezano sa hrišćanskom tradicijom. Gospod Isus Hristos je govorio «Pustite decu da dolaze k Meni i ne branite im, jer je takvih Carstvo Božje». Deca su, zbog svoje čedne poverljivosti, neprestanog življenja u radosnoj sadašnjosti, lakog praštanja uvreda postala uzor odraslima. Crkva je uvek naglašavala da se srcem i duhom treba preobraziti u dete da bi se ušlo u Carstvo Nebesko. Hrišćansko vaspitanje mladih i na zapadu i na istoku podrazumevalo je da će deca biti nagrađena za svoju dobrotu od Višnje Stvarnosti. I tako je, na zapad, uoči Božića nastao običaj da se deci pod jelku ostavljaju pokloni koje, dok deca spavaju, donosi veliki svetac – Nikolaj Čudotvorac, predstavljen u crvenoj kardinalskoj odeći ( pošto je bio vladika). Deca se izjutra bude, i pod jelkom nalaze darove. Kod Srba su deca darove dobijala za predbožićne nedeljne praznike – Materice i Oce, prethodno, ona su imala svoju nedelju – Detinjce. I majke i očevi su deci «odrešili» kao i deca njima, nekim makar najskromnijim znakom ljubavi. Roditelji su kanapčićem vezivali decu, kao i deca njih, pokazujući time da su vezani neraskidivošću koja potiče odozgo, od zajedničkog Oca Nebeskog, koji je i dao zapovest: «Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji»
.Pa dobro, odkud novogodišnji pokloni i Deda Mraz ?
Na Zapadu se Deda Mraz pojavio kao sekularna varijanta Svetog Nikolaja – u onoj meri u kojoj je Zapad zaboravljao svoje hrišćansko predanje, i u kojoj su multinacinalne kompanije tipa «Koka-kole», sazdavale komercijalne mitove, za bolju prođu sopstvene robe. Na Istoku je Deda Mraz uveden u Sovjetskom Savezu, upravo prodorom komunizma, opet kao zamena za Svetog Nikolaja i božićne darove deci. Odatle je na nesreću stigao i među nas Srbe.
Prekucano sa jednog duhovnog listića.
Izvor: Borba za istinu
