Kad smo bili mali čitali smo knjige sa dogodovštinama Toma Sojera, Heklberi Fina i Fileasa Foga, i svako od nas je bar jednom poželeo da spakuje ranac i zorom, dok svi u kući spavaju, otputuje u nepoznato, da živi slobodno, spava pod otvorenim nebom, upoznaje neke drugačije ljude i daleke kulture. Kad smo porasli, prestali smo da sanjamo takve snove i pomirili se sa tim da život ne piše romane. Ali ne svi…
Snežana Radojičić i dalje živi svoj san. Žena, koju po društvenim mrežama i medijima znaju i pod nadimkom Ciklonomad, već 12 godina obilazi svet na svom biciklu. Od argentinskih glečera do mongolske pustinje, od ruske stepe do američkih Stenovitih planina, od vrhova Himalaja do bezbrojnih ostrva indonežanskog arhipelaga… Spava gde stigne, na steni, ispod drveta, u šatoru, na svom putu sreće divlje životinje, ponekad i ne baš pitome ljude, ali ne odustaje.
Sve što vidi zapisuje u svoje beležnice, iz kojih nastaju knjige, koje mnogima služe kao satisfakcija za život koji sami nisu u stanju da žive. Ovaj put smo odlučili da mi napišemo nešto o njoj, kao satisfakciju zato što ne možemo da krenemo na put sa njom…
-Rođena sam u Beogradu, u radničkoj porodici. Diplomirala sam na Filološkom fakultetu, na Grupi za južnoslovenske književnosti sa svetskom književnošću. Nakon studija, radila sam kao profesorka srpskog u jednoj školi, ali sam 1999. zbog velike inflacije napustila taj posao. Radila sam posle svašta, čuvala našu tradiciju u Fondu za zaštitu srpskog duhovnog nasleđa – AETOS, kao agent za prodaju nekretnina, kao menadžer osiguravajuće kompanije, lektor u medijima i izdavačkim kućama…
Šta te je inspirisalo/nateralo/prelomilo da kreneš na put? Šta si rekla sebi tog jutra kada si odlučila da spakuješ stvari i sedneš na bicikl?
-Puno toga me je inspirisalo, a odluka nije pala nekog jutra ili večeri, već se dugo krčkalo u meni dok nisam odlučila. Prvenstveno je to bila spoznaja da nisam ispunila svoj životni san koji je bio da postanem pisac i da živim slobodno, izvan sistema. Do polaska na put, objavila sam dve knjige: prvu na najprestižnijem konkursu u staroj Jugoslaviji – Prva knjiga Matice srpske, a drugu u takođe renomiranoj Narodnoj knjizi. Međutim, od pisanja se nije moglo živeti, a radeći poslove koji su donosili dobru zaradu ali nisu imali dodira sa mojom strukom sve više sam se udaljavala od sebe.
Takođe, sistem me je gušio, ta stalna borba da preživiš radeći poslove za neke druge ljude koji na tebi profitiraju, dok ti čekaš vikend ili godišnji odmor da odeš u prirodu i zapravo živiš. Jedan moj prijatelj je to lepo rekao: “Živim u Beogradu, a živim tek kad odem iz Beograda”. Pri čemu, Beograd može da bude bilo koji grad u Srbiji ili u svetu. Bilo mi je tesno i osećala sam da je čovek stvoren za nešto mnogo više od toga. Da svi imamo neki kreativni potencijal koji moramo da ispoljimo, barem sam ja morala. I tu je, naravno, bio presudno bitan momenat slobode – mene je sistem gušio, čak i kad sam radila kao freelencer, osećala sam njegove stege svuda oko mene.
USKORO U ČIKAGU: Snežana će 22.jula govoriti o svojim putovanjima i potpisivati knjige
U noćima preslišavanja o tome šta sam uradila u životu u odnosu na ono o čemu sam sanjala, morala sam da sebi priznam kako nisam ni pokušala da zagrizem za taj svoj san. Život me je, kao i mnoge druge ljude, odvukao u desetom pravcu. I tada sam odlučila da ću dati sve od sebe da ostvarim to o čemu sam uvek maštala, a ako ne budem uspela, barem ću moći da sebi kažem da sam dala sve od sebe. Tada nisam znala da ne možeš da ne uspeš, ako se usudiš. Eleanor-i Roosvelt, Prvoj dami SAD od 1933. do 1945. pripisuje se mudrost koja to najbolje sažima: “What would you do if you know you could not fail?” Priče miliona uspešnih ljudi to potvrđuju.
A bicikl i putovanje oko sveta sami su se nametnuli kao način za početak ostvarivanja tog sna, pošto sam već bila aktivna u tim outdoor krugovima, pravila sam mnogo kratkih tura biciklom, ugošćavala sam putnike iz drugih zemalja koji su prolazili kroz Beograd i samo u prirodi osećala sam se zaista dobro, kao slobodan čovek.
Kakve su bile reakcije okoline, tvojih najbližih, na tvoju odluku?
-Većina je sumnjala da ću moći da to i ostvarim, pošto sam u sve to krenula sa malo novca (150 evra mesečne rente od izdavanja mog malog stana), sa nekvalitetnom opremom… Bicikl je bio star 40 godina, sa 8 brzina, a poklonio mi ga je moj, nažalost pokojni, prijatelj Aleksandar Erski, pošto ja nisam imala odgovarajući za putovanja, šator letnji, kineski. Putovanje sam započela sa emotivnim partnerom kog sam upoznala preko portala Crazy guy on a bike, gde sam tražila društvo za ovu avanturu. Reč je o Amerikancu koji mi se javio povodom istog sna i nakon nekoliko meseci dopisivanja doleteo je u Srbiju, te smo napravili test-turu i u međuvremenu smo postali i emotivni par. Ipak, nekoliko najbližih prijatelja verovalo je u mene. U najmanju ruku, znali su da moram makar da pokušam. I bili su uz mene.
Je li bilo trenutaka kada si se pokajala što si uopšte krenula?
-Nikad se nisam pokajala što sam krenula u ovo. Da jesam, prekinula bih i vratila se. Imam stan, imam diplomu i prilično veliko iskustvo u raznim poslovima, a u međuvremenu sam naučila i neke druge veštine i stekla neka znanja koja mi omogućavaju da započnem razne poslove, ukoliko to budem poželela. Imam izbor i ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bih nastavila da radim nešto što ne želim ili ne volim. Upravo je to i bio razlog da se upustim u sve ovo: da bih radila ono što volim i što me čini srećnom, a pritom nikog ne ugrožava. Put me je naučio da ne razmišljam na način „šta bi bilo da je bilo“, ali kad bih tako razmišljala, jedino za čime bih žalila je što se u sve ovo nisam upustila mnogo ranije. Međutim, naš narod mudro kaže: “Ne može pre zore svanuti”, pa tako ni meni nije moglo da postane jasno šta zaista želim dok nisam bila spremna za to da priznam sebi da sam decenijama radila stvari koje ne želim, a samo zarad nekog mog komfora.
Naravno, bilo je puno teških momenata na putu. Ali kad znate zbog čega nešto radite onda je lakše nositi se sa svim izazovima. U životu se uvek mora platiti neka cena za izbore koje napravimo, ne može se imati i postići sve, ali ako volite ono što radite i ako ste to zaista sami izabrali, bez pritiska tuđih očekivanja, onda vam ništa neće biti preteško i uvek ćete, čak i u najtežim trenucima, videti smisao u tome. Bitno je šta to znači za vas, a ne za druge, jer svi mi živimo svoje živote, ne tuđe. Dakle, cena se uvek mora platiti, samo je pitanje da li je plaćamo radeći ono što volimo, ili ono što moramo.
Koji su najteži trenuci koje si imala na svom putu, gde se to desilo i kako je izgledalo…
-U prvoj godini (2011-2012, prim.aut) bilo je nekoliko kritičnih momenata: kada me je partner napustio u Turskoj jer je odlučio da želi tamo da živi (posle se i oženio u toj zemlji) i kada je podstanar pobegao ostavivši mi 600 evra za dug preko Infostana. Tokom korone je takođe bilo nekoliko izuzetno teških situacija, na samom početku kada se ništa nije znalo a ja sam bila doslovno na kraju sveta, u čileanskoj Patagoniji, pa tokom drugog talasa epidemije, kad su me skinuli sa leta za Peru (moralo je da se leti jer su kopneni prelazi bili zatvoreni) i na silu me strpali u karantin pošto je neki čovek, u hostelu u kome sam bila odsela, tog dana bio testiran pozitivno na koronu. Između toga, bile su neke manje teške situacije, recimo, kada sam izgubila platnu karticu u jednoj od najbirokratizovanijih zemalja u svetu – Kini, ili kad su me u istoj zemlji sproveli u policiju zbog toga što nisam još uvek imala radnu dozvolu a predavala sam u jednom trening centru. Tačnije, čekala sam na dozvolu, ali su vlasnici insistirali da u međuvremenu ipak radim. No sve se to na kraju rešilo, kao što se u životu sve nekako reši.
Šta je ono najvažnije čemu te nauči život pod otvorenim nebom, u prirodi, na drumu…bar u tvom slučaju?
-Uči te da živiš u trenutku, da budeš sad i ovde, prisutan svim čulima i mislima, jer samo tako možeš da preživiš. Uči te da sve u životu prolazi. Uči te da slušaš i poštuješ Prirodu na način naših predaka koji su zavisili od nje u svakom segmentu svojih života, što ljudi u gradovima danas minimalno osećaju. Uči te povezanosti sa Univerzumom, Bogom, Prirodom – kako god to nazvali, ali živeći pod otvorenim nebom i krećući se kroz svet samo na sopstveni pogon, postaješ duboko svestan i prožet osećanjem da je sve povezano i da u svemu postoji viši smisao koji prevazilazi naše male živote. Uči te strpljenju i toleranciji.
Uspela si da svoj putovanje brendiraš na društvenim mrežama, gde te prati mnogo ljudi. Da li si nekoga inspirisala da krene tvojim stopama?
-Za mene su društvene mreže nužda, jer preko njih ljudi saznaju za moje putovanje, projekat, život, a neki od onih kojima se sve to dopadne požele da me podrže tako što postanu pretplatnici na moj blog www.snezanaradojicic.com na kome objavljujem ekskluzivne priče, putopise, reportaže, galerije, ili postanu moji Patroni preko platforme www.patreon.com/snezanaradojicic , ili naruče neku od mojih knjiga. Ali nije samo to. Na mojim profilima, posebno na Instagram nalogu @ciklonomad i Fejsbuku (gde imam profile sa mojim imenom), imam direktni kontakt sa pratiocima, koji mi se javljaju porukama i često mi pišu kako sam ih inspirisala da učine nešto dobro za svoje živote.
Nije obavezno reč o bicikliranju, planinarenju… Najviše je, zapravo, ljudi koji u meni vide motivatora za svoje životne bitke, bilo da je reč o tome da završe studije nečeg neprofitabilnog ali nečeg što vole, da prebrode neku tešku životnu fazu, da veruju da se uvek može ostvariti ono što želiš i da godine nisu prepreka sve dok smo zdravi. Ima, naravno, i puno ljudi koji su se okrenuli aktivnoj rekreaciji.
Znam čoveka koji je imao ogroman višak kilograma i koji je bio strastveni pušač a koji se, čitajući o mojim iskušenjima kad me je partner ostavio, zapitao a šta je to bio njegov veliki san i zašto ga nije ostvario. Onda se setio da je kao dete želeo da trči maraton, ali je s godinama tu želju odbacio kao nebitnu i potom nerazumnu. No jedne večeri, pod uticajem mog bloga, izašao je napolje i ishodao 500 m oko bloka. Šest meseci kasnije trčao je prvi polumaraton. Danas je jedan od naših najpoznatijih ultramaratonaca.
Ili primer mog drugara koji je živeo na drugom kraju sveta i koji je, zbog nagomilanog nezadovoljstva što nema posao i žena izdržava njega i decu, tonuo u alkohol i nikotomaniju, ali se onda trgnuo čitajući o mojim mukama, ostavio cigare i piće i danas je ozbiljan avanturista koji u sve svoje avanture ide sa celom porodicom (a našao je u međuvremenu i posao). Ili pak primer čoveka koji je bio u ozbiljnim biznis vodama ali bez vremena za svoje bližnje i sebe, doživeo je čak infarkt, a onda je nakon jedne moje tribine koju je slušao rešio da da otkaz, našao je slabije plaćen posao ali koji mu je doneo puno više slobodnog vremena da bude sa sinom i suprugom, i sada je veoma srećan.
Ima i puno primera ljudi koji su razbili svoje stereotipe o nekim zemljama i otputovali u njih, uverivši se i sami da je njihov strah bio neosnovan. Tu su, zatim, primeri ljudi koji su prateći me poželeli da se otvore prema svetu i ako ne mogu da sami putuju, da puste svet da uđe u njihove domove, te su se prijavili na onlajn zajednice za ugošćavanje putnika širom sveta, Couchsurfing i Wormshower. Ima i nekoliko naših poznatih ljudi kojima je moj primer dao snagu da sami prelome neke važne odluke u svojim životima i hrabro skoče u nešto novo, u čemu su sada uspešni. Ima i bolesnih ili starih ljudi, kojima, kako sami kažu, dajem snagu ili makar im ulepšavam dane mojim objavama.
Koliko te upravo te reakcije ljudi “lože” da nastaviš dalje?
-Pokušavam da ne radim ništa zbog tuđih očekivanja. Stalno se preispitujem o tome, o sopstvenim motivima i njihovoj iskrenosti. Ne želim da upadnem u zamku iz koje sam pobegla 2011. kad sam krenula u sve ovo. U to vreme putovanja nisu bila toliko popularna kao danas, kad imate utisak da na Instagramu niko ništa i ne radi drugo osim što putuje. Za mnoge sam ja tada bila čudak, luda i koješta još su mi prilepljivali. Da sam njih slušala, nikad ne bih bila gde sam danas. Treba zastati i zapitati se ŠTA JA ŽELIM da uradim sa mojim životom, a ne šta drugi misle da ja treba da uradim. I o tome se treba neprestano preispitivati. Nismo svi isti, nemamo svi iste želje i snove i ne možemo svi raditi isto, niti treba da tako radimo. Ali ispunjavajući tuđa očekivanja sasvim sigurno nećemo biti srećni u životu. Treba skupiti hrabrost i biti ono što jesi i što želiš, ne obazirući se na osude onih koji se bave tvojim umesto svojim životom.
S druge strane, za sve ove godine, gotovo niko se nije poveo za mojim primerom i krenuo u sličnu avanturu. Što smatram da je dobro, jer očito ja i ne šaljem takvu poruku. Uvek kažem da morate biti veoma specifična ličnost da biste takvo nešto uradili, te da ja u tom smislu nisam neki primer normalnosti.
Bila je jedna devojka iz Bosne, mlada, tek završila Muzičku akademiju, koja mi je pisala kako će krenuti bajsom oko sveta jer ne vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalazila: bez sredstava da završi master, bez perspektive da će dobiti posao, u nekom malom mestu koje ju je gušilo. Kao pedagogu, bilo mi je jasno da to nisu pravi motivi, a i devojka je bila premlada, pa sam joj predložila da malo sačeka i testira tu svoju želju. Predložila sam joj da u međuvremenu konkuriše za posao nastavnice engleskog u Kini, koji se tad lako dobijao a zarade su, za srpske pojmove, bile jako dobre, te da uštedi neku ozbiljniju sumu za godinu dana (većina nastavnika opušteno ostavi po 1,000 evra mesečno po strani) i da se potom uputi oko sveta, ako to tada bude želela. Makar bi imala sredstva i ne bi se toliko mučila kao da je krenula bez novca. Nije bilo teško zamisliti kako bi neuspeh uticao na tako mladu psihu i koliko bi se reflektovao na ceo njen budući život. Posao u Kini bio je zicer, kako bi se to reklo u žargonu. Uglavnom, devojka je vrlo brzo dobila odličnu ponudu, otputovala je i posle nekoliko meseci pisala mi je da je prezadovoljna, počela je da putuje (konvencionalnim sredstvima), napredovala je na poslu, a kasnije je i otišla u UAE, gde je dobila posao u struci. Nikad više nije pomenula želju da putuje biciklom oko sveta, što znači da je moja procena bila dobra.
Koje su najlepše zemlje u kojima si bila, gde si najviše uživala?
-Moja najomiljenija zemlja do sad je Japan, mada mu Amerika, barem ovaj „divlji-divni“ Zapad kojim putujem, ozbiljno konkuriše. Ali bilo mi je mnogo lepo u više zemalja, zapravo, meni je u svakoj zemlji lepo, samo su mi neke subjektivno draže od drugih. U Evropi, od onog što sam videla, mnogo volim Rumuniju, koja ima predivnu prirodu. U Aziji, tu su Turska, prvenstveno mislim na azijski deo, Nepal i Himalaji koje sam prešla. Laos mi je bio predivan, Kirgizija je mali biser. U Južnoj Americi Čile, prvenstveno Patagonija i Atakama.
Gde su ljudi najgostoprimljiviji?
-Balkan i Turska, o kojoj sam napisala i knjigu “Nomad”. U putničkom svetu, Iran i Turska su poznate kao najgostoljubivije zemlje, a za njima odmah dolazimo i mi, ili smo barabar. Ja, nažalost, nisam dobila iransku vizu, pa to kažem iz tuđih iskustava. Što se mene tiče, da nisam bila u Turskoj u vreme kada me je partner napustio, ne znam da li bih našla snage da nastavim dalje sama. Naime, ja sam tad dva meseca vozila sama kroz tu zemlju i tokom njih ne znam da li sam više od pet puta negde postavila šator. Sve vreme ljudi su me pozivali u svoje domove, nekad bi mi menadžeri nekih hotela davali besplatnu sobu, ključeve od letnjikovaca, a po zabačenim planinskim selima postoje gostinske kuće u kojima možete da odsednete besplatno tri dana, a celo selo brine se o vama i donosi vam hranu. Turci su me u tim teškim mesecima za mene uverili u to da ću svuda naići na dobre ljude koji će mi pomoći.
Koja su najveća iskušenja koja si imala na putu?
-Bilo je nekoliko takvih momenata: Prvi kad sam ostala sama i kad nisam razmišljala o tome da prekinem, ali sam bila jako zabrinuta kako ću nastaviti dalje. Zatim kad sam ostala bez novca u Rusiji i počela da radim kao prodavačica kvasa na ulici. A onda kad su me strpali u taj karantin u Čileu.
Kad je reč o nekim opasnostima, jednom su pokušali da me opljačkaju dok sam kampovala na jugu Bajkalskoj jezera u Sibiru, ali sam ih oterala peper sprejom. Imala sam 2-3 manja seksualna uznemiravanja u Indoneziji. U Arizoni sam uplašila dva mečeta ispred mog šatora pa sam morala da se brzo sklonim odatle da ne bih imala posla sa mečkom. Srećom, nije bila toliko blizu.
Kad je o životinjama reč, najgore iskušenje bilo je sa tonu teškim bikom na planini kod Huaraza u Peruu, na oko 4.000 m, gde sam planinarila. Bik se najpre uporno motao oko mog šatora, pa sam se preselila nešto dalje, no on je došao za mnom. Morala sam da se spakujem i već po mraku da nastavim dalje, dok nisam stigla do neke reke. Pošto je bila noć, nisam mogla da nađem gaz, te sam odlučila da kampujem pored nje. Na moj užas, kad sam se okrenula uperivši svetlo čeone rampe na stazu kojom sam došla, tamo su zasvetlela dva oka. Bik me je pratio sve vreme! Nikad ne paničim, ali tad sam se baš bila uplašila, jer nisam imala čak ni peper sprej, već samo planinarski štap i švajcarski nožić koji sam maramom privezala za štap, za slučaj da bik zaista krene na mene. Pronašla sam neku visoku stenu, do koje je teško popeti se jer ima odsečene strane, te sam prenoćila na njoj. Nije bila ravna, već pod kosinom, i moj šator je cele noći klizio, a i ja u njemu. Da sve bude još gore, počelo je strahovito nevreme, pljuštalo je, grmilo i sevalo, tako da do zore nisam ni oka sklopila. Bik je verovatno otišao, pošto ga više nisam videla. Međutim, čim je svanula, ja sam nastavila dalje i završila sam to planinarenje za dan i nekoliko sati, dok prosečno traje tri, a ako ste u odličnoj kondiciji, dva i po dana. Ja sam letela u strahu da me ne prati i dalje.
Kad planiraš povratak kući, zapravo, da li će se tvoje putovanje ikada završiti? 🙂
-Nisam sigurna. Pokušaću da produžim boravak u Americi za još šest meseci, pošto mi samo šest nije dovoljno da bih obišla sve što želim i da bih osetila ovu zemlju i ljude. Meni je veoma bitno da, osim proputovanja, neko vreme i ostanem u svakoj zemlji, kako bih malo „pustila koren“, videla kako ljudi stvarno žive, napravila neke kontakte sa lokalcima i naprosto osetila kako se tu „diše“. Čini mi se da bi posle Amerike mogla da se vratim u Srbiju radi novih tribina na kojima prenosim svoja iskustva sa putovanja i života oko sveta, ali i prodajem knjige, kako bih se samofinansirala za dalje.
Dobro je pitanje da li će se ovo ikad završiti, ali na znam odgovor. Ovo je odavno prestalo da bude putovanje i postalo je način života, nomadski način. Ja putujem, pa stanem negde, boravim tamo nekoliko meseci, pišem blogove i knjige, snimam videe, od kojih zarađujem, te nastavljam dalje kad završim ili kad mi mirovanje dosadi. Na uvodnoj stranici mog bloga možete naći misao Isidore Sekulić, a slične misli nalaze se i kod Andrića i Meše:
„Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. Davnašnja i današnja strast da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja božija: to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova.“
Stoga mislim da ću ja zauvek ostati nomad, u većoj ili manjoj meri, shodno godinama i mogućnostima.
Humanitarne akcije
Sa humanitarnim akcijama počela sam kad sam se malo stabilizovala sa prihodima, što je bilo 2017, kad sam se zaposlila u Kini kao nastavnik engleskog. Ali još mnogo pre toga osećala sam potrebu da nekako uzvratim za svu dobrotu i pomoć koju sam dobijala od ljudi u svim zemljama kroz koje sam prolazila. Ne možete to zadržati samo za sebe, već dobrota ima potrebu da se širi: vama pomogne neko, vi pomognete nekom drugom, ovaj nekom trećem… a svako prema svojim mogućnostima i željama. Tako se dobrota u svetu umnožava, širi se u koncentričnim krugovima.
Ta prva humanitarna akcija bila je za jednu samohranu baku u Srbiji, koja je čuvala dvoje maloletne unučadi, živeći u neuslovnoj kući, bez kupatila i vode. Skupilo smo nekoliko hiljada evra da bi završila to kupatilo, no na kraju je sve ispalo mnogo bolje jer je preko nekih ljudi koji su se uključili baka uspela da dobije stančić u opštinskom vlasništvu, u koji su se svi preselili.
Godine 2019. hodala sam 1,000 km na Camino de Santiago u Španiji, skupljajući sredstva za Svratište u Beogradu. Skupili smo dovoljno za godinu dana obroka deci koja žive u neuslovnim objektima.
U Južnoj Americi sam u svakoj zemlji kupovala neke lokalne suvenire koje bih stavila na aukcije na mojim profilima i sav novac bih random preusmerila na neko dete preko udruženja “Budi human”.
U Ekvadoru i Kolumbiji skupljali smo pomoć za lokalnu dečicu. U Ekvadoru sam prošla pored neke seoske škole u kojoj su se igrala krpenjačom. Kad sam stigla u grad, objavila sam na mom tviter nalogu da ću kupiti pravi fudbal i vratiti se u tu školu da im ga poklonim. U samo dva sata, uključilo se na desetine ljudi i mi smo skupili nekoliko stotina evra, od kojih sam kupila tri fudbalske, dve odbojkaške lopte, dva para golmanskih rukavica, mrežicu za odbojku i nekoliko kilograma slatkiša. Snimala sam taj trenutak kad sam nastavniku, koristeći Gugle prevodilac, rekla od koga je to i zašto. Čovek me je samo čvrsto zagrlio, koliko je bio dirnut.
U Kolumbiji sam volontirala u jednoj školici za decu starosedelačca u džungli. Upoznala sam devojčicu Dijanu koja je gutala knjige i već je bila pročitala sve što su imali u školskoj biblioteci. Pitala sam je koju knjigu bi želela da pročita, na šta je odgovorila: “Gospodar prstenova”. Obećala sam da ću joj ja kupiti tu knjigu. Pisala sam o tome na mojim profilima i uključio se veliki broj ljudi, te smo sakupili čak 1.700 evra za tu školu. Dijana je dobila celu ediciju Tolkina, biblioteka mnogo drugih knjiga (među kojima smo birali da bude što više knjiga koje govore o starosedelačkoj tradiciji), a školu smo opremili muzičkim rekvizitima, štampačima, vežbankama. Postoji i video kad deca otvaraju sve te poklone, koji je zaista dirljiv…
Sve te akcije koje idu preko mog računa potpuno su transparentne, ja okačim na mom drive-u koji šerujem imena svih ljudi koji su donirali, tako da svako može da se pobuni ako ne nađe svoje ime, kao i donirane sume, a kad kupim to za šta je akcija namenjena, postavim i sve račune. Mora se tako jer ja tako čuvam svoj obraz, pošto je novac uvek osetljiva tema, a posebno kad je reč o dobročinstvima. Godinama gradim svoj ugled u javnosti i ne želim da ga prokockam zbog neke sumnje u to što radim.
Moje putovanje kroz Ameriku prati humanitarna akcija za NURDOR Srbije – udruženje roditelja dece koja su obolela od raka. Cilj je da sakupimo sredstva za izgradnju igrališta za decu-rekonvalescente na Popovici, na Fruškoj Gori. Sredstva se uplaćuju direktno na račune NURDOR-a Srbije koje imate OVDE!
Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva
