Umesto „šestog oktobra“ – lagodna Vučićeva decenija

0
111

Vučićev verovatno najveći uspeh predstavlja izuzetno efikasna kontrola narativa. Njime kao da nam se poručuje da su Vučić i njegovi loši, ali da su svi drugi ne samo gori, već i jako opasni


              „A izbori i inače ništa ovde ne znače, jer mi nikoga ne biramo, nego se oni sami     venčavaju u koalicije, pa se i razvode po svom nahođenju. To bar znaju beli listići.“

Vesna Pešić, 7. februar 2013. godine

Tokom poslednjih deset godina Srbija se ponovo našla u rukama jakog vođe, što je glavno obeležje odnosa moći u kojima se većina građana oseća najprijatnije. Nezadovoljne elite priželjkuju (drugu) demokratizaciju, ali verujem da će ona imati tužan kraj kao i originalna, posle 5. oktobra. Možda sledeće „hleba i igara“ bude sadržalo više hapšenja i suđenja, ali ne treba očekivati nešto smislenije. Na horizontu se ne nazire neka demokratskija budućnost, o kojoj sanja jalova opozicija rastrojena Aleksandrom Vučićem.

Demokratija i naš žilavi kulturni obrazac se ne mešaju lako, a ne bih se iznenadio da se pokaže da su nespojivi. Pored toga, uticajni zapadni akteri znaju da im se ono što zahtevaju od Srbije ne može isporučiti demokratski, niti ako u zemlji postoje koliko-toliko slobodni mediji. Naravno, treba očekivati da će jednog dana doći trenutak kada će opozicioni „anđeli nebeski“ i njihove pale kolege i koleginice – saborci Đorđa Vukadinovića, začinskog nacionaliste u, nažalost, jednoj realno postojećoj, autošovinističkoj opoziciji – moći da nam serviraju svoju, teško uhvatljivu viziju drugačije Srbije.

Opoziciona skica budućnosti se od Vučićeve zapadnoljubive sadašnjosti razlikuje po atributima prikačenim na istu, „proevropsku“ suštinu, i odsustvu lidera koji obećava. Nema tamo nikoga ko bi na svojim leđima mogao da iznese „alternativu“ koju opozicija nudi: malo umiveniju, ali još militantnije i neupitnije prozapadnu politiku. Opoziciju vode politički liliputanci, a futurologija je nezahvalna nauka, pa nema mnogo smisla baviti se postvučićevskim snovima svezubih, turbo-pismenih elita, kosmopolita alergičnih na narod i ostalih kulturno kulturnih mrzitelja sendviča i drugih sitnih zadovoljstava oklevetne podklase. Zato ovde, u predevečrje jubilarne 2022. godine, ne miriše ni na 5. a kamoli „6. oktobar“.

Zarobljena politika

Srbija je u NATO obruču, iznutra premrežena autokolonijalnom matricom, pa govoriti o Vučiću zahteva da se govori o njegovim građanističkim saborcima i neprijateljima iz nekada „druge“ Srbije. Nije ih lako razlikovati pošto je njihovo delovanje – bilo ono slugeranjsko, pseudorevolucionarno ili banalno antiprotivno („Uvek sam opozicija“) – vođeno istim „evropskim“ ciljem. Ovi građanistički akteri imali su važnu ulogu u pobedi Srpske napredne stranke 2012. godine, a zatim i u konsolidaciji homonacionalističkog režima. Kasnije su postali medijski „čuvari kapija“ opozicije i počeli da diktiraju ko u svesti naroda može da se pojavi kao pomena vredna alternativa vođi.

Treba imati razumevanja za pragmatičnog vođu. Ništa u Evropi više nije okej ako nije progej. Posle napada 11. septembra, homonacionalizam postao je operativna ideologija na Zapadu, a ubrzo zatim i u njegovim (zapadno)balkanskim prilepcima, mada u donekle drugačijoj formi. Homonacionalizam ideju dobrog i ispravnog, punopravnog građanina vezuje za odnos prema gej ljudima, tačnije prioritetima i interesima nereprezentativnih predstavnika ovih privilegovanih manjina i manjinica. Originalno je homonacionalizam trebalo da posluži za isključivanje i getoizaciju muslimanskog stanovništva i imigranata iz islamskih zemalja, ali je ubrzo, prvenstveno u zapadnim zemljama, mutirao u moćan mehanizam klevetanja i marginalizaciju svih siromašnih slojeva, sve prezrenije podklase. Ona je uokvirena kao preteća i zaostala, „homofobična“ korpa bednika, praktično ljudski otpad koji ne zaslužuje da njegova poniženja, muke, potrebe i shvatanja budu uvaženi.

Vučić je prvi (zapadno)balkanski lider koji je odgovorio na glavne homonacionalističke imperative. Pri tome, on to je uradio hrabrije i sveobuhvatnije od ostalih. Štaviše, u celom svetu samo su izraelske vlasti bolje od Vučića iskoristile homonacionalizam za ostvarivanje svoje agende – mada po neuporedivo većoj finansijskoj ceni i u mnogo povoljnijim društvenim okolnostima. Parade ponosa i lezbejka na, po ustavu, najmoćnijem mestu u državi savršeno se uklapaju u „glavni aksiom“ homonacionalističke dogme – da su, van Zapada, „gej prava poslednja granica ljudskih prava“ dok su u zapadnim državama to „trans prava“. Naime, zapadni politički, medijski, intelektualni i drugi moćnici postali su skloni da podrazumevaju da, ako su ispoštovana ta prava – oličena u „vidljivosti“ zajednica koje homonacionalizam privileguje i homobirokratskoj reprezentativnosti – onda se u jednoj zemlji već poštuju sva druga prava i slobode.

Majušna, otuđena i elitistička, „Druga Srbija“ je ustoličila Vučićevog sedokosog zaštitnika Tomislava Nikolića i starog saborca Ivicu Dačića, koji je postao minorni partner u vlasti. Učinila je to kada se prvi put našla u prilici da svojim (ne)glasovima odluči ko će biti pobednik jednih relativno fer izbora sa neizvesnim ishodom. Vučiću kasnije nije bilo teško da završi posao, i, u skladu sa proverenom formulom političkog uspona u Srbiji, s pozicije broja dva izmakne tron broju jedan. Ne čudi da je nastavio da na njemu sedi uz pomoć hijerarhije u kojoj je iza sebe ostavio nekoliko praznih mesta. Ipak, glavni izazovi Vučićevoj vladavini i dalje dolaze iz SNS-a, više transideološkog, razuđenog „populističkog“ pokreta nego liderske stranke „postideološkog centra“, takozvanog „trećeg puta“, a ne iz opozicije, skupa samodovoljnih, umišljenih narcisa i žalosnih političkih karikatura odvojenih od paradoksima obeležene srpske stvarnosti.

Lideri nekadašnjeg opozicionog Saveza za Srbiju (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Slučajna Srbija, koja je nasledila „drugu“, sasvim se ratosiljala svoje podređenosti i drugosti. Jednim je delom uz vlast, dakle „prva“, dok je drugi deo prve u opoziciji. Iako marginalna i bez podrške u narodu, ona je uspela da zarobi srpsku politiku. Od prelomnih izbora 2012. godine maršira u dve kolone, ali one su etički i ideološki ostale jedinstvene. Ujedinjuje ih i nespremnost na dijalog sa neistomišljenicima, koje su uokvirili ne toliko kao „antievropske snage“ koliko kao „zveri srpske“. Razdvaja ih odnos prema „kraju istorije“, oličenom u iluziji da je demokratija postala sinonim za bolju budućnost. Vučićevi slučajnosrpski neprijatelji se diče osetljivim čulima i insistiraju na dobrom ukusu, ali on spada u domen antipolitike pa je teško reći koja građanistička kolona više doprinosi zadovoljavanju vođinih ambicija: ona koja stoji iza njega ili ona koja ga ruši?

Da Vas podsetimo:  Otvoreni Balkan“ u neprozirnoj magli

Blizina bogatog Zapada ima zaslepljujući, neretko i razorni uticaj kako na većinu aktera koji su aktivno uključeni u politiku u Srbiji, tako i na one koji je promišljaju. Nažalost, tumačenju srpske suštinske društvene, kulturalne i istorijske (unutar)evropske različitosti kao neizlečive (anti)civilizacijske patologije doprineli su različiti akademski autoriteti i uticajni javni intelektualci.

Korisni idioti

Tu nije reč samo o paraakademskim moćnicima, koji više deluju kao uterivači prozapadnog pravoverja nego naučnici. Odličan primer je Filip Ejdus, nedeklarisani NATO lobista i ukanalitelj mladih mozgova, angažovan i kao predavač na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Nažalost, Ejdus je samo jedan od neumornih proizvođača prividno naučnih, nacifikujućih tumačenja Srbije i njene istorije. Na njima se temelje klevetnički zaključci koji osnažuju vodeće antisrpske i autošovinističke narative.

Još veći problem predstavljaju nesporni akademski autoriteti, koje su preširoko i nekritičko shvatanje univerzalnog i izražena kulturalna slabovidost pretvorili u „korisne idiote“ u službi kako autokolonijalne vizije, uokvirene kao jedini put u bolju budućnost, tako i autošovinizma i srodnih (samo)razumevanja. Na Fakultetu političkih nauka oličava ih Nebojša Vladisavljević, odličan predavač ovde uglavnom sasvim beskorisnih i kontraproduktivnih, frustrirajuće zapadnocentričnih pristupa, shvatanja i političkih preskripcija. One zamagljuju pogled na Srbiju i otežavaju smislenu analizu, što odlično ilustruje Vladisvljevićeva žalosna, mada ambiciozno zamišljena knjiga Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra.

Uzet u celini, učinak Fakultet političkih nauka ukazuje da bi mu bio primereniji naziv Fakultet autošovinističkih nauka. Ne treba mnogo očekivati od tumačenja koja mogu da proizvedu umovi čiji je pogled na svet i Srbiju oblikovala jedna toliko zapadnocentrična ustanova, slučajnosrpska i po svojim polazištima i po ishodištu. Naravno, nisu svi predavači na ovom posrnulom fakultetu Slučajni Srbi ili autošovinisti. Štaviše, mislim da nisu većina. Ali, spoj logike izbora u zvanja i finansijska podrška akademskoj i statusnoj mobilnosti, koja skoro isključivo stiže sa Zapada i pretpostavlja prepoznatljiv neakademski angažman, doprineli su da usvajanje autošovinističke i povezanih perspektiva postane glavni domet ove institucije.

Temelj uspeha

Pored ličnih osobina i učinka građanističke manjine, koja je sasvim paralisala politički život u Srbiji, u temelju Vučićevog neslućenog političkog uspeha nalaze se naša kultura i kulturni obrazac. Kultura je klizav pojam sa mnogo značenja pa želim da istaknem da kada govorim o kulturi po pravilu imam u vidu shvatanje Kliforda Gerca. On kulturu nije video samo kao spoljni, društveni činilac već i kao moćnu internalizovanu, unutrašnju silu, koja usmerava i mnoge odluke i izbore koje smatramo sasvim ličnim. Ovaj veliki američki antropolog posmatrao je složena društva i samorazumevanje njihovih pripadnika i doveo je sedamdesetih godina do kulturalnog obrta u društvenim naukama, ali on nije ostavio dovoljno dubok trag u Srbiji.

Gerc kulturu nije vezao za simbole i obeležja identieta, koja smo skloni da istaknemo kada govorimo o sebi, već za interpretacije, tačnije sistem zajedničkih verovanja, shvatanja i podrazumevanih značenja pomoću kojih su ljudi socijalizovani u jednoj sredini skloni da tumače svet oko sebe i svoj položaj u njemu, uključujući mogućnost da deluju i svrsishodnost pokušaja da ga menjaju. Ovakvo, „duboko“ shvatanje kulture ima brojne implikacije, ali je za nas posebno važno da otkriva zašto mnoge, navodno univerzalne teorije i razvojne formule – po pravilu zapadnocentrične, zasnovane (skoro) isključivo na zapadnim iskustvima, što znači po sebi partikularne i provincijalne – ne mogu da objasne postupke i aspiracije pripadnika nezapadnih društava niti da ponude neke preko potrebne alatke za naš uspešan ljudski razvoj.

Policijsko-vojna parada povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, Beograd, 15. septembar 2021. (Foto: Predsedništvo/Dimitrije Goll)

Treba istaći da se u pokušajima da se ukaže kako, zašto i koliko je jedna lokalna (ili nacionalna) kultura važna, nasuprot Gercovog nalazi mnogo pitkije, uticajnije i (naizgled) operativnije, nažalost preusko, „plitko“ shvatanje kulture, koje možemo nazvati i hantigtonovskim. Ono lokalnu/nacionalnu kulturu uglavnom svodi na vrh ledenog brega, upadljive identitetske odrednice kao što su veroispovest i jezik, koje smo skloni da istaknemo kada govorimo o sebi. One jesu temelj mnogih samoidentifikacija i predstavljaju stubove etničkih identiteta, ali nisu od koristi za tumačenje efekata srpske kulture u Gercovom smislu reči. A tu dolazi do izražaja činjenica da je ona (pre)oblikovana pod nezapadnim, osmanskim uticajima. Bez uvažavanja njihovog učinka i dubokih tragova, teško je pojmiti i vrednovati brojne fenomene i procese u savremenoj Srbiji – od autošovinizma i partijskog sistema do „pravne države“ i brojnih fikcija i perverzija kojima su, na primer, obeleženi takozvani nezavisni mediji, „nevladine organizacije“ i regulatorna tela.

Razmišljajući o Vučićevoj vladavini stalno sam gledao ka nezapadnim prostorima južno i istočno od nas, što je nešto u čemu je u Srbiji teško preterati ako želimo da budemo u kontaktu sa realnošću i razumemo gde smo i kuda idemo. Bili geografski relativno blizu ili jako daleko, iskustva tih prostora su za nas korisna jer, kao i srpsko društvo, oni nisu išli zapadnom istorijskom putanjom već su kasnije terani da pasivno konzumiraju njene društvene proizvode. Naše elite su, kao i one u bivšim zapadnoevropskim prekomorskim kolonijama, poverovale da se ta strana tela mogu ugraditi kao implanti i da će ubrzo početi da funkcionišu „ispravno“, tačnije kao na Zapadu – prostoru blagoslovenom umerenom klimom i fantastičnim geografskim položajem, koji predstavlja njihovo rodno mesto i idealno, „prirodno“ okruženje.

Ali, reč je o tuđim institucijama i normama, bez lokalne prošlosti i temeljnih, mada često prećutkivanih preduslova, od podrazumevanog samorazumevanja pojedinaca do preko potrebnih društvenih odnosa. Pored toga, kao i srpsko, mnoga nezapadna društva poslednjih decenija bila su mete brutalnog zapadnog nasilja, praćenog različitim oblicima neokolonijalnog mešanja. NATO agresija i uporni pokušaji otimanja šestine teritorije predstavljuju prizmu kroz koju u Srbiji bivaju filtrirane i kontekstualizovane sve „najviše evropske vrednosti“ i „donacije“ koje ih prate.

Da Vas podsetimo:  O „VAKSERIMA“ I „ANTIVAKSERIMA“, RACIONALNOM I IRACONALNOM, I ODNOSU PRAVA I OBAVEZA, KOLEKTIVNOG I INDIVIDUALNOG

Ipak, kao i u Srbiji, u klasičnim kolonijama, od kojih su mnoge bili neuporedivo veće žrtve zapadnog mešanja, dominantne elite bile su sklone da prigrle autokolonijalizam i sasvim neprimereni, prepisivački model društvene tranzicije. A on najuspešnije od svega proizvodi „nakazne“, nefunkcionalne lokalne institucije i nezadovoljne ljude, frustrirane što ne žive onako kako veruju da se živi na Zapadu.

Tabu suočavanje

Moja razmišljanja o Aleksandru Vučiću i snovima o drugom 5. i prvom „6. oktobru“ obeležena su uvidima u druga nezapadna društva i radove autora koji su ih promišljali bez zapadnocentričnih amova. Uporedo s tim, verujem da su mi repovi ranije karijere saradnika uticajnih zapadnih medija olakšali nešto dublji i iznijansiraniji uvid u prirodu, razmere i logiku zapadnog mešanja u Srbiji, pa i meru u kojoj je ono destruktivno, bezobzirno i licemerno.

Ali, suočavanje sa svetom je neoprostiv greh u očima građanističkih elita, koje misle na Zapad kada kažu „ceo svet“. Destruktivne i ophrvane spojem kompleksa inferiornosti i verovanja da su unutrašnji stranci, „pleme“ ispravnih, zapadnih nadljudi zarobljeno sa pogrešne strane bedema koji deli civilizaciju (Zapad) i Srbiju (palanku), ove arogantne neznalice sklone su da sude o Srbiji vođene poređenjima sa dekontekstualizovanim i idealizovanim slikama bogatstava Norveške, Danske ili Austrije.

Nažalost, suočavanje sa globalnošću naše drugačije evropske stvarnosti i njenim brojnim posledicama nije najveći tabu samo u očima otuđenih kosmopolita, koji vole da veruju da su isterali srpskog đavola iz sebe i postali pravi, ispravni Evropljani. Ono je među patriotskim elitama, koje vole da se zavaravaju da mogu da isteraju osmanskog đavola iz sebe i iz srpstva, manje popularno čak i od suočavanja sa opštinskim genocidom u Srebrenici.

Ne treba da čudi da je provučićevski stav postao statusno neuporedivo rizičniji od histerične mržnje prema „diktatoru“, a ume da bude i poguban za onoga ko ga iznosi. To mnogo govori o (ne)tolerantnosti kako samog Vučića, tako i elitnih odreda njegovih umišljenih neprijatelja, te pomaže da razumemo zašto smo sasvim lišeni alternativa naprednjačkoj vlasti. Moj pogled na (prvu?) Vučićevu deceniju ističe ambivalenciju i ne beži od pozitivnih sudova. Nažalost, to su neki od najvećih grehova u svim našim crno-belim svetovima – kako otuđenim slučajnosrpskim tako i u onima koje nastanjuju akteri skloni da istaknu i pozlate svoje srpstvo.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sa članovima Srpske napredne stranke tokom proslave izborne pobede, 21. jun 2020. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Sa dominantne, građanističke strane, idolopoklonički zapadnocentrizam, različiti oblici autošovinizma i neodgovorna preterivanja upadljiva su odlika dominantnih tumačenja prve decenije Vučićeve vladavine. Činjenica da na vidiku nema novog 5. oktobra dovela je do toga da antirežimski i autošovinistički stavovi postanu isprepletani do neprepoznatljivosti. Verujem da Aleksandar Vučić nije mogao ni da sanja da će od svojih političkih neprijatelja dobiti jedan toliko vredan poklon.

Sa marginalizovane, suverenističke strane su jalovi vlasnici istine, više elitistički politički idioti nego inertni moralni čistunci. Neki od najuticajnijih, praktično, ne čine ništa da njihove istine dođu do Srba – pre nego što postane prekasno. Uz opsesiju fatalnom, koštunjičavom principijelnošću i prezir prema prgamatizmu, odlikuje ih potpuno ignorisanje duha novog, post-postistorijskog vremena, koje im, inače, ide u prilog.

Povrh svega, bili liberali ili konzervativci, mnogi su – baš kao i njihovi autošovinistički saborci u ratu protiv Vučića – opijeni zapadocentrizmom. Fatalno su zaljubljeni u neke od, po nas u Srbiji, najopasnijih, neuniverzalnih aspekata nasleđa prosvetiteljstva. Konačno, političke i druge relevantne stavove su im je velikoj meri oblikovala sklonost prema omalovažavanju ne samo Azije odnosno Orijenta, već i osmanskog u nama. Na njihovu žalost, Srbi su evropski ali ne i zapadni narod. Verovanje da je moguće bilo ignorisati bilo isterati osmanskog „đavola“ iz „anđeoskog“ srpskog jedan je od temelja poražavajuće činjenice da ovde moramo da razmišljamo ne samo o levičarskom, liberalnom i (post)marksističkom, već i o desničarskom, pa i patriotskom autošovinizmu, okićenom sa tri prsta, zamotanom u srpsku zastavu i namirisanog kandilom. Sve u svemu, vođa ima razloga da ih voli više od svojih građanističkih neprijatelja – što nije bilo lako postići.

Mislim da je malo šta u vezi Vučićeve vladavine moguće razumeti bez uzimanja u obzir drugih nezapadnih prostora i odnosa zapadnih sila prema njima. Delovi Azije i Afrike – posebno oni koji imaju visoke stope ekonomskog rasta i oni u kojima su na vlasti manje ili više autoritarni, prozapadni lideri – predstavljaju važan referentni okvir. On omogućava da bolje procenimo i ocenimo stvarnost Srbije, jedne od najsiromašnijih zemalja bogatog „Prvog sveta“. Nažalost, pripadnici elita zaslepljenih svetlima Zapada, i na levici i na desnici, odbijaju da uvaže da će svaki politički angažman u Srbiji – zemlji zakovanoj na nepoželjnoj, trpnoj strani neokolonijalne konstelacije – biti mnogo smisleniji i izgledniji ako se oslanja i na iskustva drugih nezapadnih društava.

Soroševo konvertitstvo

Drugi važan, mada često nedosledno uvaženi aspekt stabilnosti Vučićeve vladavine predstavljaju posmrtni ostaci Druge Srbije i njen glavni mecena Džordž Soroš. Naime, Druga Srbija nije preživela Vučićev dolazak na vlast čak ni kao koherentna, koliko-toliko smislena odrednica iako je ona od početka bila protivrečna. Soroš im je, pored para, obezbedio i „drugi život“. Pod firmom „građanskog društva“, snabdeo ih je različitim kamuflažnim uniformama, ali je odavno postao važan akter uravnotežavanja snažnog spoljnopolitičkog oslonca Vučićeve lagodne vladavine. Mislim da i ovde treba podsetiti da su postojale samo Druga i ne-Druga Srbija. O „Prvoj Srbiji“ se moglo govoriti samo kao o sinonimu za režim Slobodana Miloševića i njegove glavne transmisije i potpore. Danas o pripadnicima nekadašnje Druge Srbije možemo govoriti kao o Slučajnim Srbima, koji su, podsećam, istovremeno prvi i prvi među drugima.

Soroševa lična transformacija, koja je promakla mnogima u Srbiji, oličena je u odbacivanju stava Karla Popera o „otvorenom društvu“, dugo vremena pomodne, originalne ideje vodilje Soroševog delovanja. Ona mu je omogućila da kao bogati pojedinac ostavi trag bez presedana u savremenoj svetskoj politici. Možemo to nazvati konvertitstvom, izdajom ili kapitulacijom pred našim zatvorenim umovima – fabričkim podešavanjima koja savremeni državocentrični svet guraju ka primerenijim i funkcionalnijim, manje ili više zatvorenim društvima, ali posledice odmaka od Popera su jasne: Soroš je posle 2012. godine stao iza „srpskog diktatora“, a ne onih koji ga ruše, kao devedesetih.

Da Vas podsetimo:  Sumrak stranih investicija u Srbiji

Treći važan aspekt vezan za dugovečnost Vučićeve vladavine jeste da ona, za razliku od Miloševićeve, verno odražava duh vremena, nove (anti)globalne trendove i ključne odrednice post-postistorijskog sveta. Tu je posebno značajan globalni „populistički“ odnosno antelitistički obrt, kao i premeštanje fokusa sa nekih od zavodljivih (neo)liberalnih fantazija na realnosti nacionalnog, što je u velikoj meri vezano za izneverena obećanja globalizacije. Kao odgovor, elitisti su populizmu prikačili nove negativne i pežorativne konotacije, što olakšava dalju stigmatizaciju i marginalizaciju kako pripadnika onih nezapadnih kultura u kojima se poželjni društveni poredak vezuje za figuru „brižnog oca“ tako i onih slojeva u zapadnim društvima koji su postali gubitnici u globalizacijskim procesima i žrtve elitističkih i korporativnih manipulacija demokratskim procesima.

Demonstranti na bageru ispred Narodne skupštine, Beograd, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Mislim da treba istaći i neke druge važne razloge zašto snovi o novom 5. oktobru imaju malo šansi da u dogledno vreme postanu java. Iznad svega, reč je ne toliko o Vučićevim ličnim sposobnostima i inteleginciji, koju su njegovi neprijatelji skloni da dramatično potcene, koliko o njegovoj snažnoj ukorenjenosti u našoj kulturi, praćenoj fantastičnim razumevanjem ključnih implikacija našeg kulturnog obrasca. To mu je pomoglo da s lakoćom odgovori na različite unutrašnje izazove u uslovima kada su njegovi građanistički neprijatelji skloni da kulturu izjednače sa elitnom, kulturnom kulturom, dok su njegovi, čini se još veći, suverenistički neprijatelji skloni da srpsku kulturu svedu na površinske, identitetske aspekte kao što su ćirilica i pravoslavlje i da je ne samo pozitivno esencijalizuju, već i shvate kao etički i duhovno superiornu u odnosu na zapadne kulture.

Vučić ima ambivalentan odnos prema srpskoj kulturi i kulturnom obrascu. On ih često žestoko kritikuje, a neretko i otvoreno omlovažava. Vučićevi stavovi ponekad su bili kulturrasistički, a u nekoliko navrata je proklizao u autorasizam. Neki od najbližih saradnika su mu ponosni autošovinisti, dok Gordana Čomić predstvlja sramotan slučanosrpski šraf u mašineriji vlasti. Odluka da jedna bahata autošovinistkinja postane ministarka, i to za „ljudska i manjinska prava i društveni dijalog“, između ostalog ukazuje da Vučićeva prozapadna orijentacija možda nije samo taktička već i strateška i ohrabruje javno iznošenje autošovinističkih stavova.

Vođa nikada nije krio da želi da radikalno promeni srpsku kulturu i učini je bližom odlikama nemačke, s kojom imamo samo jednu dodirnu tačku – izraženu sklonost ka izbegavanju neizvesnosti. Ona je, na primer, ovde prepoznatljiva i u floskulama kao što su „opušteno“, „iskuliraj“ i „sigurica“, kao i u privlačnosti „državnog posla“. Njena glavna posledica jeste da se nemački i, još više, srpski kulturni obrazac jako sporo i teško menjaju u odnosu na veliku većinu drugih. Povrh svega, Veber i Srbi su, uglavnom, kao ulje i voda. Možda je i Vučić to shvatio. Nisam primetio da je velikog sociologa pominjao poslednjih godina.

Kontrola narativa

Vučićev verovatno najveći uspeh predstavlja izuzetno efikasna i promišljena kontrola narativa. On nam, između ostalog, poručuje da su Vučić i njegovi loši, ali da su svi drugi ne samo gori već i jako opasni. Uspešna kontrola narativa Vučiću je omogućila ne samo dugovečnu vladavinu već i da ona bude neočekivano tolerantna, skoro bez represije, posebno onakve kakvu podrazumeva etiketa „diktator“, koju mu frustrirani politički protivnici uporno lepe.

Rastrojeni Vučićem, i na slučajnosrpskoj levici i na patriotskoj desnici, njegovi elitni neprijatelji reagovali su baš onako kako je želeo, ishitreno i nepromišljeno, kao ekstremisti koje je servirao javnosti. Dok je, istovremeno, narod s lakoćom izvlačio sugerisani zaključak da nema boljeg i da su alternative neprihvatljive. Vuk Drašković, Nenad Čanak i Čedomir Jovanović s jedne, a Vojislav Šešelj, Miša Vacić i „Levijatan“ s druge strane poslužili su Vučiću kao savršene „crvene marame“ koje su redovno efikasno skretale pažnju sa kompromisa i odluka koje je želeo da „zatrpa“ i prikrije.

Vučić ima savršene neprijatelje, mnogo „bolje“ nego što je Slobodan Milošević imao u Sonji Biserko i Borki Pavićević, autošovinistkinjama koje su iz dana u dan svojim rečima i delima demonstrirale da „Slobi“ prijatelji i nisu bili potrebni. Rastrojeni i nestrpljivi, Vučićevi građanistički neprijatelji mu iz dana u dan isporučuju još malo pa savršene salve buke i besa. Ne verujem da bi bilo lako osmisliti kontraproduktivniji javni angažman. Oni serijski proizvode neuverljiva, neretko smešna preterivanja i laži, uz uporedno vređanje predsednika i omalovažavanje inteligencije onih koji ga uvažavaju ili podržavaju.

Sve te bedastoće dodatno su doprinele da Vučićev režim bude neočekivano tolerantan, sa jako malo represije i, imajući u vidu lični ulog i uslovljavanja vezana za smoproglašenu nezavisnost Kosova, zbunjujuće veliku količinu medijskih i političkih sloboda. Pri tome, vodeći opozicioni („nezavisni“) masovni i internet mediji poistovetili su antirežimske i autošovinističke stavove u meri da je kontrola narativa Vučiću vremenom postajala sve lakši (i jeftiniji) posao, a vladavina lagodnija, tolerantnija i „mekanija“ nego što bi se moglo očekivati posle decenije na vlasti.

Aleksandar Vucic
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Ne bih se iznenadio ako Aleksandar Vučić zadugo ostane naša sudbina. Ako mu to, ipak, ne pođe zarukom, verujem da bi njegovom – i dalje teško zamislivom – kraju više kumovao odlazak s vlasti Angele Merkel nego napori jata palih opozicionih anđela u koje nade polaže Đorđe Vukadinović, jedan od brojnih, ambicioznih političko-medijskih preduzetnika kojima je Soroš poklonio delić svog bogatstva – ali ne i svoje post-poperovsko srce.

Tekst je prilagođena verzija uvoda za zbornik tekstova koji će krajem godine biti dostupan u elektronskom izdanju pod naslovom „Vladavina Aleksandra Vučića: Deset lagodnih godina potcenjenog vođe“

Zoran Ćirjaković je novinar, politikolog i bivši predavač na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK). Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Predsedništvo/Dimitrije Goll

https://standard.rs/

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime