Upotreba mrtvih

0
188

Joakim Skovgard, „Hristos u carstvu mrtvih“, 1891-1894.

Ima kvarat veka da slušam ljudsko-pravaške, politički korektne priče o tome kako svi treba da se „suočimo s prošlošću i sopstvenim zločinima“, te da bez toga nema budućnosti za narode Balkana.

I budali bi bilo očigledno da će budućnost doći, bez obzira da li se mi međusobno ljubimo u usta, ili se kamama vijamo po šumama i gorama. Čak i kao metafora, ta priča o budućnosti je glupost.

Suočavanje s prošlošću je jednako glupa fraza: i mi, i Bošnjaci, i Hrvati, znamo da smo klali i mrcvarili jedni druge. Politička korektnost pretpostavlja da mi to ne znamo i da ćemo, jednog dana kad saznamo da smo se kidali ko zverovi, reći:“Vau! Da li je moguće da smo se kokali? Ajd’ da se pokajemo odmah, a najkasnije popodne, pa da živimo kao braća!“

Čitava ljudsko-pravaško-politički-korektna priča počiva na dva stuba: na pretpostavci da smo svi mentalno zaostali, što i nije sasvim netačno, i da politika i vlast nemaju nikakve koristi od stalnih priča o tome kako smo svi mi, zapravo žrtve gencida, a svi ostali su zli genocidaši i vucibatine koje neće da se suoče s prošlošću.

Elem, mi svi znamo šta smo radili, samo što imamo izgovore za to. Srbi su podrivali Hrvatsku, pa su zato završili u Jasenovcu, Bošnjaci su bili ugroženi od srpske vojske, pa su pobili onolike Srbe u Bratuncu, a mi smo samo odgovarali na tuđe zlo, nekad bacavši i decu u Drinu.

Istina je, dakle, da mi svi znamo i ko smo, i šta smo, i šta smo radili, samo što imamo svoje razloge i izgovore, koji se prenose ko narodna pesma – s kolena na koleno. Istina je i da, unutar sopstvenih naroda, gajimo sociopatske tipove koji su skloni zločinu i koji se, u datim okolnosttima, tretiraju kao ratni heroji, iako opasnosti nisu izlagali sebe, nego druge. Opet, ti sociopati su odličan instrument za svaku vlast, čak i u miru. Vlast ih i regrutuje, bilo kao dežurne nacionaliste, ili kao biznismene, preko kojih izvlači lovu iz naroda, a još češće kao navijače i pripadnike ekstremnih patriotskih grupa. Ta ista vlast, koja regrutuje kriminalce koji, bar ovih dana, puštaju ljude kroz mašinu za mlevenje mesa, krene da sere preko medija kako je potrebno pomirenje, suočavanje sa vucibatinama iz naših redova, koje nam ugrožavaju put u savršenu budućnost. Naše licemerje je nebesko.

Da Vas podsetimo:  Tepić: Vučić je stvorio i finansirao Velju Nevolju koji je služio njemu!

Jedino suočavanje koje je potrebno i učinkovito, kako braća kažu, je suočavanje da smo imali i da imamo vlast koja instrumentalizuje zlikovce i koristi ih u skladu sa svojim potrebama. To što se mi, kao narodii, mrzimo, još nije dovoljno za pokolje, oni se moraju organizovati, a to je mesto gde država ulazi u celu priču. Naser Orić i Glavaš se slobodno šetaju, jer njihove države tako hoće, dok istovremeno kenjaju o suočavanju s prošlošću. Naši su uglavnom pohvatani, ali su zato postali heroji nacije.

Ne kažem, dakle, da smo mi jaganjci, ni kao ljudi, ni kao narodi, ali je licemerno da oni koji podstiču zločine, kasnije pozivaju na pomirenje, pa i onda lažno.

Svakog dana čitam i slušam priče sa velikih medija kako su Hrvati ubice, mrzitelji Srba i nepokajani zločinci. Je l’ tako? Ok, hajde da prekinemo diplomatske odnose s njima i da rešimo taj problem. To se, međutim, neće desiti, jer cilj priče nije ostvarenje pravde, već održavanje na vlasti putem proizvodnje spoljnog neprijatelja. Hrvatske barabe lome ćirilične table i smeo bih opkladu da stavim da većina razbijača ima prihode od države, koja se, kobajagi, bori protiv takvih dela.

Jedino suočavanje koje je potrebno i učinkovito, kako braća kažu, je suočavanje da smo imali i da imamo vlast koja instrumentalizuje zlikovce i koristi ih u skladu sa svojim potrebama. To što se mi, kao narodii, mrzimo, još nije dovoljno za pokolje, oni se moraju organizovati, a to je mesto gde država ulazi u celu priču. Naser Orić i Glavaš se slobodno šetaju, jer njihove države tako hoće, dok istovremeno kenjaju o suočavanju s prošlošću. Naši su uglavnom pohvatani, ali su zato postali heroji nacije.

Da Vas podsetimo:  Srpski patrijarh, kosovski zavet i još ponešto

Ne kažem, dakle, da smo mi jaganjci, ni kao ljudi, ni kao narodi, ali je licemerno da oni koji podstiču zločine, kasnije pozivaju na pomirenje, pa i onda lažno.

Svakog dana čitam i slušam priče sa velikih medija kako su Hrvati ubice, mrzitelji Srba i nepokajani zločinci. Je l’ tako? Ok, hajde da prekinemo diplomatske odnose s njima i da rešimo taj problem. To se, međutim, neće desiti, jer cilj priče nije ostvarenje pravde, već održavanje na vlasti putem proizvodnje spoljnog neprijatelja. Hrvatske barabe lome ćirilične table i smeo bih opkladu da stavim da većina razbijača ima prihode od države, koja se, kobajagi, bori protiv takvih dela.

Mi treba, dakle, da se suočimo s tim da naše države podstiču i održavaju sociopate. Treba da se suočimo s pitanjima zašto je Nedić, samo na Banjici, pobio 23 000 Srba i zašto je Pavelić umorio bar isto toliko Hrvata. Ta suočavanja bi nas odvela na pravu adresu, do korena zločina.

Ono što bi pomoglo je da pokažemo veći pijetet za sopstvene žrtve, a ne da ih, funjarski, koristimo u političke svrhe. Jasenovac, ili Srebrenica, odavno su mesta na kojima pijeteta nema uopšte i koja služe još samo za udaranje drugih u glavu. Na mrtvima se, čak, može i zarađivati: postoji gomila NVO koje žive od prebrojavanja leševa.

U oštroj, ali ne i slučajnoj suprotnosti, je i to što je politički korektno govoriti da su zločini individualni, da su to akti pojedinaca, ali ipak čitavi narodi treba da se kaju zbog toga. Kajanje, u tom idiotskom narativu, sprečava buduće zločine. Tako su se Nemci kajali i kajali…i kajali četrdeset četiri godine, a onda opet Srbiju zasuli bombama 1999., kao i 1941., pre nego što su upoznali čari kajanja i suočavanja sa prošlošću.

Da Vas podsetimo:  MEDICINI SE NE VERUJE, A VERUJE ANTIVAKSERIMA! ŠTA JE SLEDEĆE?

Lično se ne kajem: nisam nikog streljao, nikog mučio, ni jednu ženu pipnuo tokom rata. Odbijam da se kajem na tuđ red. Mislim da je to dobar rezon i za svakog Hrvata, ili Bošnjaka. Ako se svi lažno pokajemo, sranje neće postati manje, nego veće. Da smo mi zaista ubeđeni u svoje priče, da smo emotivno zaista u njima, neki Srbin bi, do sad, već razdužio Nasera Orića, na primer. To što svako malo Naser dolazi u Srbiju, govori da nama, zapravo, nije stalo da kaznimo krivce, već da ih eksploatišemo u večitoj svađi „ko je pobio više i zašto“.

Joakim Skovgard, „Hristos u carstvu mrtvih“, 1891-1894.

Za kraj: neka se kaju država i obaveštajne službe – 90% zlikovaca je bilo na plati, ili na penziji. Frilensera je među njima bilo malo. Kolo mržnje ne može da se prekine lažnim suočavanjima sa prošlošću, već jedino pijetetom prema vlastitim žrtvama i otporom da se te žrtve koriste u dnevno-političke svrhe.

I još nešto: kolo mržnje nije postojalo dok svi mi nismo postali građani. Tek onda smo naoštrili kame. Dok smo bili u feudalnom poretku, nismo se tamanili. To je predmet neke druge priče, ali nije loše zapaziti tu činjenicu..

autor:Milan Milenković

izvor:http://milanmilenkovic.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime