„Ova zemlja zaostaje u svemu. I zato je nužno da ljudi koji misle na budućnost i koji imaju moderne ideje probude svest u onima drugim.“ Kazuo Išiguro, Ostaci dana
Veoma zabrinjavaju neprestana i višekratna teška kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda u Srbiji. Od strane razobručene, osione političke vlasti i njene partijske policije. Naročito na građanskim blokadnim protestima proteklih dana i nedelja, ali i u vezi s njima. Pa zebem od totalno bespravne Srbije – ni na zapadu, ni na istoku, a ni na nebu, ni na zemlji. I to prvenstveno zato:
– što su ustavne državne institucije – osim one državno-poglavarske koja je prenapumpana faktičkim samoprigrabljenim ovlašćenjima – suštinski i pravno i politički devastirane od sopstvenog delokruga i nadležnosti, zarad neograničene, neodgovorne lične vlasti vladara i njegove svite;
– što kriminalne, pljačkaške i koruptivne pojave od vrha do dna, izigravanje tržišne utakmice, kao i neregularna monopolska vršljanja, ne da nisu suzbijeni, nego se još i pojačavaju;
– što umesto profesionalizma i odgovornosti – ne samo što se tiče sadašnjeg energetskog skandala – caruje diletantizam i amaterizam nesposobnih a lojalnih do prve krivine;
– što mirno okupljene građane na javnom mestu pokušavaju da (po)gaze, da potisnu bagerom, utovarivačem ili drugim vozilima;
– što iz službenih automobila izlaze naručeno plaćeni maskirani ljudi u crnom s palicama i čekićima da provociraju ionako uznemirene i besne građane zbog stanja u državi, izazivajući sukobe, tuču;
– što u takvim slučajevima uniformisane policije uopšte nema u blizini ili dolazi prekasno na kritične lokacije – i ne interveniše. A po službenoj dužnosti je dužna da čuva javni red i mir, javni poredak, živote i imovinu građana, njihova prava i slobode. Političke floskule da, kobajagi, na neprijavljenim, odnosno neodobrenim javnim okupljanjima policija nema obavezu da učestvuje – demantuju kako logika i zdrav razum, tako i Ustav Srbije, Zakon o policiji i praksa Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava;
– što crnobatinaši nisu – ni u Novom Sadu, ni u Šapcu, ni u Beogradu, a ni drugde – identifikovani i procesuirani po zakonu;
– što se guši sloboda javne reči, narušava sloboda medija i nadalje forsira očito višestruko neravnopravno tretiranje pozicije i opozicije, uz naročito jasno favorizovanje političara iz vladajuće kamarile (i njihovih čauša i skutonoša) na televizijama s nacionalnom frekvencijom, osobito;
– što se u medijskom ratu i beščašću beskrupulozno ide i dalje, te se recimo za vrlom glavnom i odgovornom urednicom slobodarskih šabačkih Podrinskih novina i izvesnim hrabrim advokatom (kao i još jednim licem) izdaje ogavna lokalna političko-pamflet poternica, radi targetiranja i zastrašivanja. Letak u cilju linča. A pritom nam nipošto ne treba još i Šabac na vodi – nego Šabac, i Srbija cela, nanovo u slobodi;
– što građanima iz više gradova stižu prekršajni nalozi „zbog nedozvoljenog kretanja po kolovozu“ – bez ikakvih dokaza, prethodnog legitimisanja, odnosno provere identiteta. Pa to ukazuje na policijsko korišćenje apsolutno nedozvoljenih, tajnih i neregularnih metoda. Čega su i mnogi časni policijski službenici svesni, stideći se svojih nadređenih. Nije retko ni podnošenje iskonstruisanih, lažnih policijskih prijava za ponašanje na protestima, kao i drska kućna upozorenja da ih se ubuduće klone. Sve navedeno suprotno zakonu i moralu, dostignutim evropskim civilizacijskim normama, pristojnosti i dobrom ukusu. Čime se ozbiljno vređaju, odnosno ugrožavaju krucijalne slobode i prava građana. Od slobode misli, savesti i uverenja, preko slobode kretanja i okupljanja, do prava na privatnost, zaštitu podataka o ličnosti, mirnog porodičnog života i elementarne bezbednosti građana;
– što neki ministri i ministarke, a bogme i premijerka, kao i pojedini poslanici – imunitetom privremeno zaštićeni – dopuštaju sebi gubljenje samokontrole u javnim istupima, pa im se mestimice omakne i govor mržnje, nesankcionisano etiketiranje onih koji im se javno i argumentovano suprotstavljaju – a kojima oni po mnogo čemu nisu dorasli. Tako besede oni zaneto da bi se što više dodvorili vrhovnom šefu, u prvom redu. A zaboravljaju da su njihove javne funkcije i službene pozicije prolazne, a ugled, umetnička dela i naučna dostignuća određenih podvižnika među onima koje neosnovano prozivaju i kleveću – zanavek ostaju. Kao i sećanja na vulgarnost i nevaspitanje brojnih trenutno privilegovanih.
Imajući u vidu skicirani polivalentni reprezentativni uzorak, karakteristični isečak sadašnjeg štetočinskog, od vladajuće vrhuške uzurpiranog državnog i društvenog miljea i privatizovanog javnog interesa – valja izaći i glasati protiv predloženih amandmana na tzv. ustavotvornom referendumu. Da nam ova i ovakva vlast reformiše pravosuđe? Ne, hvala.
„Stop nekažnjivosti… Ne ćutanju.“ Karin Tuil, Ljudska posla
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.
autor:ZORAN R. TOMIĆ
