Znate li vi za koga radite

0
203

Predsedniče Skupštine,

Predsedniče Vlade,

Predsedniče Republike,

Iako uporno, bezbrojputno pokazuješ da te uopšte ne interesuje šta koji Srbin misli i o nečemu što može biti od životnog interesa za opstanak Srbstva, pišem ti ovo pisamce.

A ne bih ti ni pisao da nije bilo kengurovskog rata protiv jednoga Srbina, makar se on zvao i Novak Đoković. Dobro, moglo se pokušati diplomatskim putom – glavnog Diplom(at)iranog Kengura ispratiti „nongratis“ iz Beograda, tek da se vidi kako se i srbski može odbrusiti tamonekom „s juga“, a zapravo produženoj ruci zapadne fašikratije.

Osobu imenovanu u prethodnom pasusu nije mogla odbraniti ni činjenica da Država Srbija sebe toplo preporučuje za samožrtvovanje u fašikratskoj Evropskoj uniji, tako što uporno i antisrbski neguje navodne profašiste u liku srbskih dobrovoljaca tokom srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine, naročito onih koji su sa više od polovine ukupnog sastava srbske vojske probili Solunski front i potom se „bavili“ oslobađanjem Srbije, prekodrinskih, prekosavskih i prekodunavskih srbskih krajeva i, nažalost, nekih drugih.

I nije je mogla odbraniti ludost preuzeta od istoga tog fašikratskog Zapada da se, primera radi, srbska deca starija od dvanaest (12) godina mogu, bez znanja svojih roditelja, upustiti u „polarne“ promene.

Bio je nekoristan i „otvoreni balkan“, kopijica fašikratske Evropske unije, osmišljena na „nauci“ o žabi raspoloženoj da se potkuje.

Da i ne govorimo o trudu antisrbskog skupa stranačkih poslušnika na beogradskom Trgu Nikole Pašića 13 da, napojeni „znanjem“ papskog Rima koji s kraja 9. veka „prebacuje upotrebu slovenskog jezika koga je zabranio“, ali i „znanjem“ rimokatoličke jeresi koja na jednom saboru svojih prelata u Solinu, kod Spljeta, pet godina po odricanju od Hristove vere, srbsku ćirilicu nazva „đavoljim izumom“ -, izbrišu srbski jezik kao osnovno obeležje srbske duhovnosti, umesto njega nametnu rodnoravnopravno blejanje i hrvatsku latinicu, čime već pomenutom fašikratskom Zapadu zdušno pomažu da srbski narod zbrišu kao da nije ni postojao.

Kao da nije ni postojao, iako je među onima koji hoće da znaju – poznato da je srbski narod bio početni narod majka, a njegov jezik, srbski, jezik-majka.

Da li to Država Srbija danas čini ne bi li se dodvorila fašikratskoj Evropskoj uniji (u njoj posebno nacističkoj Nemačkoj, francuskim i engleskim „saveznicima“ i ustaškoj Hrvatskoj kojoj se prećutno priznaju genocidi nad Srbima tokom dvaju svetskih ratova, kao i pravo na genocidni progon 800.000 žitelja iz Državi Srbiji nepostojeće Republike Srbske Krajine i nešto „urbanih“ Srba iz brozovske Hrvatske) – sporedno je pitanje, ali je van svake sumnje činjenica da ovovremena zvanična Država Srbija to primenjuje nimalo ne odstupajući od već poodavne Jahačeve naredbe da se „njegovi“ moraju u Srbiji ponašati kao okupatori.

Čini ili ne čini, ali je sve to samo naivan pokušaj da se, pucnjem u sebe, ali ne u nogu – u glavu, preskoče naizgled trenutne nevolje.

Kad su u pitanju srbske nevolje, nijedna od njih nije trenutna, sve su one trajne, a cilj više puta pominjane zapadne fašikratije jeste da se one „ukinu“ odjednom – genocidnim uništenjem srbskoga naroda.

Jer:

Ako je srbski narod početni narod majka, a srbski jezik jezik-majka, onda to znači da je ljudska civilizacija iznikla iz krila srbskoga naroda. Neoboriv dokaz za takvu tvrdnju jeste činjenica da danas jedino srbski narod broji 7530. godinu; svi ostali narodi mnogo su mlađi i nastajali su na temeljima i tekovinama srbske civilizacije.

Oni „ostali“, opterećeni kompleksom Agare, sluškinje koja je Avramovom bezdetnom, jalovom braku rodila dete, duhovno jalovi, znaju da su „na začelju stvaranja civilizacije u Evropi“ i vrlo se trude da srbskoj civilizaciji dođu glave.

Pa je, tako, rimokatolička jeres, još od raskola, u hiljadugodišnjem trajanju imala za cilj da sve što je srbsko i pravoslavno – satre krstaškim ratovima.

Počelo je to pohodom ugarskog kralja Bele III (1172-1196) protiv srbskih „jeretika“ u Bosni, a Vatikan je, uvek preko Ugarske, narednih dvestotinak godina, do vremena pape Grigorija XII (1326-1390-1417), petnaestak puta „krstašio“ protiv pravoslavnih Srba u Slavoniji, Bosni i Dalmaciji (po jednom protiv careva Dušana i Uroša), sve sa ciljem da ih porimi i „ukine“ kao tvorce izvorne evropske civilizacije.

Da Vas podsetimo:  Udice za sitnu ribu

Naredni vekovi prošli su bez „krstašenja“ jer se smatralo da će Turci, umesto njih, rimokatoličkih jeretika, porobiti i uništiti Srbe i njihovo pravoslavlje. Kako se tako nešto nije desilo, na smenu oslabljenoj turskoj opasnosti ponovo su, na samom početku 18. veka, stupili Madžari. Te godine, za Srbe u krajevima severno od Save i Dunava izuzetno teške, obeležio je ugarski feudalac Franja II Rakoci (1676-1735) svojim ustankom protiv Habzburške monarhije (1703-1711). Nekako istovremeno, bez ikakve veze sa Rakocijevim pokretom, došlo je do srbske pobune u Baranji. Nezadovoljni verskim progonima, ekonomskim iskorišćavanjem i skoro nepodnošljivim uslovima ratne službe, Srbi su imali za cilj da poboljšaju svoj položaj, ali su, u trenutku kad se postavilo pitanje kojoj se strani privoleti, oni „gotovo jednodušno prišli caru“.

Raskol po toj osnovi odredio je njihovu buduću sudbinu: od cara jesu dobili privilegije i izvesnu, vrlo skromnu nacionalnu samostalnost, ali je, prema pisanju madžarskog istoričara Ignaca Ačadija (1845-1906), tokom Rakocijeve borbe za prava madžarske vlastele i madžarsku nacionalnu ideju, u Bačkoj i Baranji izginulo, najvećim delom poklano, oko 120.000 Srba. O kakvim se zverstvima radilo, svedoči i izveštaj izvesnog Rakocijevog zapovednika Boćana kako je „Bačku sve do Varadina nemilice opustošio, marvu oterao, sve posekao, sva imanja i sela popalio“.

Kad su se Požarevačkim mirom iz 1718. godine (posle rata sa Turskom), Habzburzi privremeno „uvlastili“ u severnoj Srbiji, car Karlo VI Habsburški (1685-1740), otac Marije Terezije, jasno je komandi Beograda stavio na znanje da „treba da vredi kao princip da se Srbi svedu na što manji broj; to mora ostati za uvek nepromenjeno“.

Narednih decenija, pošto je broj Srba u Bačkoj bio drastično smanjen, preduzeto je ubrzano naseljavanje Nemaca, uvek u srbska naselja. Takav vid naseljavanja bio je osmišljen namerom da se došljaci što više približe preostalim Srbima, da na njih utiču i, vremenom, sa njima orode, posle čega bi se lakše moglo otpočeti sa njihovim rimokatoličenjem i nemčenjem. Istovremeno, sprovođena je i sistematična madžarizacija, tako da je u vremenu od 1717. do 1850. godine asimilovano više od 1,700.000 nemadžara, među njima i Srba, a najviše Slovaka, od starine srbskoga plemena.

Klemens Meternih (1773-1859), od 1809. do 1848. godine austrijski ministar spoljnih poslova (i stvarni vladar), čvrsto se držao političke logike da „Austriji nikako nije u interesu da na svojim južnim granicama dobijemo slobodnu srbsku državu“, što je na samom početku svoga ministrovanja definisao u pismu caru Francu I (1768-1804-1835): „Srbija mora u našem najdirektnijem interesu ili Turskoj ili nama da pripadne… ali sama nikada – slobodna, nezavisna država“.

Revolucionarna 1848. godina i srbska Buna tokom njenog trajanja bile su, po mnogo čemu, tragične po srbski narod u Vojvodini Srbskoj, tako da je Miloš S. Milojević (1840-1897) mogao zapisati da je „za vreme dvogodišnje borbe Madžara i večne im braće i sajuznika, a u to vreme nebraće i krvnika srpskih, Poljaka… utamanjeno preko 100.000 duša Srba“ i porušeno 115 „koje crkvi, a koje manastira“.

Na „revolucionisanje“ srbskih neprijatelja odlučujuće je uticala „filosofska misao“ Komunističkog manifesta čiji su „pisci“ bili Karl Marks (1818-1883) i Fridrih Engels (1820-1895). Ovaj drugi je dokazivao da su Južni Sloveni (ovo se najčešće može čitati kao Srbi) „nužno kontrarevolucionarni“, te da je istorija osudila „reakcionarne“ Srbe na nestanak s istorijske pozornice; nazivao ih je „rasno smeće“, zbog čega ih treba „istrebiti“. Prvi je tvrdio da „ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija“, dok su obojica „znali“ da je ostvarena „revolucionarna“ parola sa same sredine februara 1849. godine, koja je pozivala na biološko uništenje Slovenstva: „Neka tada bude borba, neumoljiva borba na život i smrt sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam“.

Da Vas podsetimo:  Srbi ili Srbijanci

U skladu sa takvom marksističkom filosofijom, rimski papa je pre izbijanja Velikog rata „više puta izrazio žaljenje zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu“, da „papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim“, te da, „isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju“.

U danima dok je Srbija preživljavala svoju Golgotu (novembar 1915 – mart 1916), britanski stav prema Srbima najbolje je „objasnio“ njen ministar vojni Horejšo Kičener (1850-1916), rekavši da „što se danas nalazite u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije… Radije ste hteli da svi izginete nego da Bugarima učinite ustupke“.

Englezi su se te logike držali i kasnije, tako da su u raspravama o važnosti Solunskog fronta tražili da se on raspusti, te da se vojskama sa njega, uključujući i srbsku sa šest divizija, ojača zapadni front.

Uostalom, Engleska je i posle Velikog rata „brinula“ da Srbima bude kako ne treba, tako da su agenti njene obaveštajne službe bili i: od 1926 Ante Pavelić (1889-1959), budući poglavnik genocidne Nezavisne Države Hrvatske, i od 1919. godine Benito Musolini (1883-1945), šef fašističke Italije i dugogodišnji Pavelićev zaštitnik.

Ako je Nemačka 1914. godine prepustila Austriji „prvu borbenu liniju“, ona je, u skladu sa dnevničkim zapisom Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881) da su „zanesenost, oholost i beskrajna vera u svoju neograničenu moć opili sve Nemce – narod koji je retko pobeđivao, ali koji je, za divno čudo, često pobeđivan“, procenila da je „nastupio novi sjajan i značajan period u njenom razvitku“. I ne samo da se se u njoj pojavili „ponos i šovinizam, već se pojavila i lakomislenost u odnosu na čitavu Evropu“.

U takvoj lakomislenosti i veran sopstvenom uverenju da „sva dela imaju smisao, pa i zločin“, Adolf Hitler (1889-1945?) poručio je Nemcima izvan Rajha da „najmanje što možemo učiniti jeste da sprečimo dalji priliv slovenske krvi…. Mora se razviti posebna tehnika istrebljenja. Šta znači istrebljenje? Da li se pod tim misli na uništenje čitavih naroda? Naravno, tako će po prilici stvar ispasti. Ako imam snagu da bez ikakve griže savesti pošaljem u smrt cvet nemačke omladine, zar onda nemam pravo da uništim milione ove inferiorne rase, koja se množi poput gamadi. Ja ih neću sve poubijati, nego sprečiti da se množe, a zato ću muževe rastaviti od žena. – Ima više motiva da se jedan narod uništi sistematski i bez krvi. To će biti plansko uništavanje naroda. Jedna od najvažnijih zadaća nemačke politike u budućnosti biće ta da svim sredstvima spreči dalji porast slovenskih naroda“. Nije rekao, ali se to podrazumevalo, njegov plan ticao se uništenja pravoslavnih Srba i Rusa.

I u tome Hitlerovom ratu poznatom i kao Drugi svetski, Vatikan se držao isto kao i pred sam početak onoga prethodnog, Velikog: bio je idejna okosnica ustaško-komunističkog sporazuma u Kraljevini Jugoslaviji iz 1935. godine da će „zajednički, svim raspoloživim sredstvima… dok se ne slomi kičma srpstva i pravoslavlja“, uložiti trud u „uništenje svega što je srpsko i pravoslavno“. Drukčije nije moglo ni biti, budući da je na hrvatskom rimokatoličkom kongresu iz septembra 1900. bilo odlučeno da do 2000. godine sve u Hrvatskoj bude hrvatsko, a sve hrvatsko – rimokatoličko.

Da Vas podsetimo:  Srpsko klečanje na globalističkom kukuruzu

Što se tiče „uništenja svega što je srpsko i pravoslavno“, komunisti su svojim „ratovanjem“ po Srbiji 1941. „izdejstvovali“ naredbu nemačke okupacione sile o streljanju sto Srba za jednog poginulog Nemca i pedeset za jednog ranjenog, koja je važila sve do septembra 1943. godine kada je đeneral Milan Nedić (1878-1946) posetio Hitlera i ubedio ga da Nemci odustanu od te svoje naredbe. U prvom trenutku Hitler je rekao da su ga Srbi dva puta za srce ujeli – prvi put kada su odbili Trojni pakt, a drugi put kada su i posle kapitulacije napali nemačku vojsku – i treba streljati ne stotinu za jednog, već hiljadu za jednog. I rekao je da će, ako ga Srbi još jednom ujedu za srce, sravniti Srbiju jer je ona nezahvalna.

To, kao prvo, a kao drugo – valja imati na umu i naredbu Josipa Broza (1892-1980) glavnom partizanskom štabu u Srbiji iz februara 1944. godine o „osobito strogom ponašanju prema srpskom narodu… posebno… drugovima iz partizanskih odreda Srbije da djeluju oštro i bez sentimenata prema svojim rođacima i prijateljima, jer je opći cilj iznad svih naših emocija“; desetak dana po ulasku u oslobođeni Beograd, to je opredmećeno Brozovom „preporukom“ da se „mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori, Srbija nema čemu da se nada“.

A u našem vremenu, avgusta 1992. godine, papa Vojtila, Poljak, pozvao je vojne snage Zapadnoevropske unije i NATO-a da povedu krstaški rat protiv Srba iz Bosne…

Sve to po ideološkim pravilima koja je pre stotinak godina uspostavila Italija, prva fašistička država u ljudskoj povesnici, a koja su u nacističkoj Nemačkoj, u vidu Hitlerovog „ratnog zakona“, obećavala da „kad Nemačka pobedi“, Nemci će „kao pravi narod božji, koji je raspršen po čitavom svetu, postati gospodujućim narodom na kugli zemaljskoj“. Na tome se obećanju i ostalo pre tričetvrt veka, ali je Hitlerova vizija ostvarena u našim danima, kroz naknadnu nemačku pobedu u dvama svetskim ratovima i, potom, brzopotezno učlanjenje svih nemačkih ratnih saveznica u Evropsku uniju.

No, sve to daleko je od „znanja“ zvaničnih antisrbskih istoričara po akademijama i „uglednim“ fakultetima po Srbiji – oni se uglavnom bave onim što su pročitali jednom, ni sami ne znaju ko ih i na to natera. I samo to „znanje“ koriste da iz njega iščeprkaju odgovor na pitanje otkud Srbi u nevoljama.

Predsedniče,

Dobro bi bilo da znaš ponešto od ovoga, ne bi li se sprečilo da otvoreni, mnogovekovni srbski neprijatelji skorih dana zamahnu i Srbe, do poslednjeg (ne računajući one koji su se u Srbiji odrekli svoga srbskoga porekla i privatno ili zvanično potkopavaju Srbstvo), zbrišu sa Zemaljske Srbije i presele u Nebesku Srbiju.

Procesom protiv Novaka Đokovića, Kengurija je najavila baš taj fašikratski postupak.

Državi Srbiji preostaje jedino da se okrene Pravoslavnom Istoku i, s osloncem na njega i njegove prijatelje, spase kuću koju su Srbi, kako to pre stotinak godina reče Jovan Cvijić (1865-1927), jedno vreme i predsednik Srbske kraljevske akademije, „podigli nasred puta“ i time sebe izložili neljudskim nasrtajima svih i svakoga, i verski, i ekonomski, i vojno.

Ne protivrečeći mogućnosti da se Država Srbija okrene Pravoslavnom Istoku i Cvijićevu misao propraćajući napomenom da „Srbija ne leži samo na Dunavu, najvećem evropskom plovnom putu koji vodi ka jugoistoku, već je i na glavnom evropskom kopnenom putu koji povezuje sever i jug“, američki novinar i književnik Dejvid Bajnder (1931-2019) zapisao je marta 2008. godine da, „dugoročno gledano, možda bi se ta kuća nasred puta mogla sagledati na jedan znatno iznijansiraniji način: NATO bi mogao da potraje još neko vreme, Evropska unija nešto duže. Ali, ja verujem da će Srbija sa svojom kućom nadživeti i jednu i drugu grupaciju. Na kraju krajeva, preživela je i prethodna carstva“.

Daće Bog!

Autor: Ilija Petrović, istoričar

https://borbazaistinu.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime