Igre sa Rusijom

2
695

Često je pitanje u našoj javnosti, zašto Rusija dopušta da je srpsko državno rukovodstvo toliko instrumentalizuje u svojim unutrašnjim propagandnim aktivnostima. Na ovo učestalo a ne tako lako pitanje, pokušaću da ponudim odgovor.

To da Aleksandar Vučić vodi aktivnu evroatlantsku politiku, vide danas mnogi.

Dve su stalne dileme koje prate ovo jasno opažanje: prvo, kako mu to uspeva budući da je njegovo biračko telo proruski orijentisano; i drugo, kako mu uspeva da za svoju politiku permanentno dobija rusku zvaničnu podršku. Ove dve dileme mogu se spojiti u jednoj tvrdnji, koju treba proveriti: Vučić uspeva da dobije unutrašnju podršku proruskog biračkog tela zato što Rusija podržava njegovu politiku. Treba, dakle, videti da li Rusija zaista podržava njegovu avroatlantsku politiku. Najpre, ovaj naziv – Vučićeva evroatlantska politika – nije rusko označenje te politike, već moje. Svi mogu da pretpostave da kada bi to bio zvaničan naziv srpske spoljne politike, ruska podrška bi svakako izostala i verovatno bi se pretvorila u zvaničnu kritiku. Ali, zbog čega se može pouzdano tvrditi da je srpska spoljna politika suštinski evroatlantska, a ne samo evropska? Zar naša zvanična politička doktrina nije vojna neutralnost? Zar Vučić često ne podseća domaću javnost, zapadne zvaničnike i, nedavno, samog Vladimira Putina u ličnom susretu, da Srbija neće ući u Atlanski savez (NATO)?

Da bismo odgovorili na ova pitanja treba, prvo, da vidimo kakvu stvarnu spoljnu politiku Srbija vodi, drugo, koliko se može verovati Vučiću i, najzad, u kojoj fazi razgovora sa Albancima se Srbija nalazi.

Prvo, Srbija vodi politiku pridruživanja i pristupanja Evropskoj uniji. Treba neglasiti da zvanična Rusija ne samo da nema ništa protiv nego i pozdravlja ovu politiku. Rusiji je samo važno da Srbija ne uđe u NATO. Ali, da li Srbija može da uđe u EU a da ne uđe u NATO? Pitanje je retoričko iz prostog razloga što Srbija neće veoma dugo, a najverovatnije nikad, ući u EU. Kada bi ulazak u EU bio moguć i vidljiv, bilo bi jasno da pre ulaska u Uniju Srbija mora da uđe u NATO. Upravo zbog realizma i srpske i ruske zvanične politike, realnog uvida u gotovo nikakve izglede Srbije da uđe u EU, dva rukovodstva prilično su komotna – jedno u lakoći tvrđenja da Srbija nikada neće ući u NATO, a drugo u lakoći očekivanja da se takav scenario ne može dogoditi. Ono što bi rusku stranu trebalo da zabrine jesu pregovori o pristupanju, a ne samo pristupanje, gde će – kada dođe na red poglavlje 31 o spoljnoj i bezbednosnoj politici i posebno kada se spusti Damoklov mač na poglavlje 35 o Kosovu – Srbija morati da usaglasi ovu politiku sa konceptom zapadne kolektivne bezbednosti u kojoj NATO ima ključnu ulogu. Nastavak ove priče sledi u odgovoru na treće pitanje.

Drugo pitanje jeste, da li bi Rusi trebalo da veruju Vučiću na reč. To što se vidi da mu veruju ne znači da je tako u stvari. Diplomatija je po definiciji oblast u kojoj nepoverenje prethodi poverenju, a to se srazmerno njenoj međunarodnoj moći tiče i ruske diplomatije. Ali, to da su Rusi verovatno sumnjičavi prema srpskoj spoljnoj politici ne dopire do srpske javnosti. Tek je poslednji susret Vučića i Putina pokazao pukotine u njihovom prethodno potpunom slaganju. Putin je odbio priču o razgraničenju, a to je pukotina koja može da slomi veliki a krti monolit srpsko-ruskih odnosa. Videćemo…

Pitanje je, međutim, da li je Vučićeva reč o vojnoj neutralnsti i NATO-u pouzdana bar do časa (koji se pretvorio u blagorodnu večnost) ulaska Srbije u EU? Da li se može desiti da Srbija uđe u NATO a ne uđe u EU, budući da se njen današnji put u EU može nazvati putem bez kraja, ili, pristupanjem bez članstva? Pošto smo u temi o Vučećevoj reči, treba podsetiti da se taj čovek više puta u životu zakleo pa slagao: svom stranačkom šefu, V. Šešelju, i svojoj stranci (radikalima); svom „političkom ocu“, T. Nikoliću, kome je oduzeo stranku (naprednjaci); svom Kosovu zaklinjao se više puta pa mu nije smetalo da ga izruči Albancima putem Prvog briselskog sporazuma; svojoj zemlji Srbiji zakleo se na Ustavu i Miroslavljevom evanđelju, a sad hoće da je „razgraniči“ unutar njenih pravno važećih granica. Kad neko prekrši tolike zakletve, može i po neku reč koju izgovori u punom kapacitetu njene verodostojnosti, recimo, Vladimiru Putinu i recimo, da Srbija neće u NATO.

Najzad, treće pitanje, koje se tiče postojeće faze razgovora o Kosovu. Ovo pitanje u potpunosti aktualizuje teme iz prethodna dva. Naredni sastanak Vučića i Tačija biće posvećen finalnoj temi svih prethodnih, a to je priprema za potpisivanje priznanja Kosova od strane Srbije. Ovo pravo finale poslednja dva meseca medijski je zamućeno pričom o „razgraničenju“. Ali, ako to i bude tema predstojećih razgovora, a sva je prilika da će biti, to će biti u funkciji onog osnovnog cilja, potpisivanja pravno važećeg sporazuma o priznanju. Posle toga sledi serija vrlo verovatnih događaja: Kosovo će, kao definitivno nezavisna zemlja priznata od Srbije, vrlo brzo formirati svoje oružane snage; to će biti uslov da se promtno primi u NATO savez; to neće sprečiti, već naprotiv omogućiti, pretenziju Albanaca ka širenju u pravcu njihovih zamišljenih prirodnih granica, nejpre u pravcu ostatka Srbije; NATO neće imati posebne razloge da ovo spreči, naročito ako Srbija i dalje nastavi da ponavlja priču o vojnoj neutralnosti; Rusija neće ulaziti u spor sa zapadom, sem retorički, u vezi ovih aktivnosti, pre svega zato što je Srbija sama priznala Kosovo; najzad, Srbija će morati da uđe u NATO da bi sačuvala svoje krnje granice.

Ne znam da li se u Rusiji razmišlja o ovakvom razvoju događaja. Putinovo odbijanje da prihvati Vučićevu politiku „razgraničenja“ nagoveštava kraj igre zvanične Srbije sa Rusijom, ili tog zajedničkog igrokaza za srpsku javnost. Na prvi pogled deluje da se Rusija kasno konsolidovala u pogledu svog najvažnijeg cilja, da Srbija ne uđe u NATO. Kažemo „kasno“, jer u slučaju odvijanja ovakvog scenarija ispašće da je Rusija, dajući višegodišnju podršku srpskom rukovodstvu, delovala protiv svojih interesa.

Ali, najveći gubitnik biće Srbija, jer će definitivno izgubiti svoju državnu nezavisnost. Svrstaće se u red iza Crne Gore, Albanije, Kosova i Makedonije, povlačeći za sobom i Bosnu i Hercegovinu, i postaće poput svih njih jedan mali beznačajni dominion.

Slobodan Samardžić
srbijasvet.wordpress.com

2 KOMENTARA

  1. Као обично, “Младенове” “реалности” све на НАТО линији. Или преписује, или му неко шапуће у уво..

  2. Rusiji treba sada i u narednim godinama Srbija iz 3 razloga:
    – Kao tržište za plasman svojih enegrenata.
    – Kao tržište za plasman svog zastarelog naoružanja.
    – Kao moguću tanzitnu zonu za gasovod “Turski tok” prema Mađarskoj.

    Zašto je to tako?

    Zato što:
    – Rusija nema potencijal za aktivniju ulogu velike sile na Balkanu.
    – Sadašnja elita u Rusiji, Srbiju doživljava kao isključivog krivca za raspad imperije i građanski rat na kraju Velikog rata, jer je po njima car Nikolaj II Romanov neoprezno ušao u rat nakon napada centralnih sila na Srbiju.

    Zaključak:
    Srbija treba sa Rusijom da ekonomski sarađuje ali ne na svoju štetu. Vreme “neraskidovog bratstva” dva naroda je za nama. Srbi kao narod moraju što pre da shvate realnost!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime