Kad odaješ tajne bogova

0
454

Sada je u toku akcija da se uništi i list sa “beznačajnim tiražom”, u kome se zna ko su vlasnici, koji uredno plaća porez i koji nije u gubitku, u kome šezdesetak zaposlenih vodi bitku sa konkurencijom u kojoj radi pet-šest puta više ljudi. Tako im i treba kad ne pristaju na autocenzuru, kad ne prihvataju “alternativne činjenice” koje proizvode “post istinu”

danasBiti novinar, danas i ovde, znači dobrovoljno pristati na ulogu Sizifa. Stari svet je srušen, novog nema na vidiku.

Sve mora ponovo da se definiše: i istina, i pravda, i nezavisnost, i objektivnost, i zajednica, i rat, i patriotizam. Nikad nije bilo više listova, agencija, radio i televizijskih stanica, a nikad manje čitalaca i istine. Retki kupci bezbrojnih revija samo su alibi – ili za specijalne zadatke i političke obračune, ili za pranje novca. Nikad nije bilo nepodnošljivije tehnološko zaostajanje za svetom. Put informacije od događaja do konzumenta sve je duži i sve neizvesniji. Nikad nije bilo više novinarskih udruženja i sindikata, a nikad manje zaštite, neznatnijeg uticaja, nikad nižih novinarskih plata. Pa ipak, svakodnevno moraju da se – što je i Sizif činio – odaju tajne bogova koji nam kroje sudbinu, iako se unapred zna da će onaj mitski kamen biti jedina nagrada. To su činjenice, sve ostalo su anegdote i fantazije…

Vlast se odavno ne osvaja preuzimanjem kasarni, već televizijskih stanica. Čaušesku je to kasno shvatio i zato je platio glavom; Berluskoni je na vreme naučio i zato niko više ne može da ga zadrži. Ima još, nama veoma bliskih i aktuelnih primera. Ko ima vlast, ima i informaciju. I obrnuto. Reč je ubitačnija od bilo kakvog oružja. A u početku svega – dakle i zločina, rata, nasilja, nesreće – beše reč. Ništa ljude – upozoravala je Nadežda Mandeljštam – toliko ne sjedinjuje kao zajednički zločin. Ovde su prvo ubili poverenje u reč, pa su onda mogli da nam rade sve što hoće. Tu više ništa ne pomaže. Novinarstvo najmanje.

Gornje redove napisao sam pre više od dve decenije, kao deo uvoda u knjigu o novinarstvu „Putnici ludog tramvaja“ (naslov jednog sjajnog teksta reportera Politike Slobodana Stojićevića), dakle u vreme kad smo već sanjali da pokrenemo prvi dnevni list u vlasništvu novinara. Ni danas ne bih gotovo ništa menjao u tekstu. Kao da je dvadeset godina bačeno kroz prozor.

Vučićev „tabloid“

Sve je isto, samo njega nema. Ova dosetka, ipak, nije sasvim korektna. Tačno je, nema više Miloševića, ali je na sceni ostao njegov i Šešeljev najtalentovaniji đak. Najpre nas je cenzurisao u vreme NATO agresije, zatim, uz pomoć Šešelja i neustavnog Zakona o informisanju, pljačkao i uništavao, kasnije, kad je napustio Šešelja, hvalio nas da smo „ispisivali kritičku, ali izuzetno dragocenu hronologiju življenja na ovim prostorima“ i da želi da i dalje ostanemo „uporište evropske Srbije“, da bi prošlu godinu zaključio da nema vremena da čita taj „tabloid“. Tako je Aleksandar Vučić zatvorio krug i vratio se na početnu poziciju.

Ni optužbe na račun lista nisu se promenile. Dakle, i dalje smo kvislinzi, peta kolona, izdajnici, agenti CIA, misionari, mondijalisti, sorosovci, kolaboranti, strani plaćenici, NATO zlikovci. Ovom spisku, koji je već dosadno ponavljati, treba dodati samo inovaciju koju, poslednjih godinu-dve, uporno ponavlja Informer, tačnije Dragan J. Vučićević: „špijunska agentura“! Bravurozna kovanica!

Ni u odnosu prema novinarima Danasa ništa novo. Bili su hapšeni, prebijani, često obasipani pretnjama, psovkama, uvredama, izbacivani sa sastanaka u Skupštini gde su uredno akreditovani.

Ono što se prošle nedelje, prilikom inauguracije novog predsednika Srbije, dogodilo našoj novinarki Lidiji Valtner, kad ju je obezbeđenje SNS verbalno i fizički napalo, pokušalo da otme telefon kojim je fotografisala siledžije, nosilo i guralo od platoa Skupštine Srbije do Pionirskog parka, nije izolovani incident. Ništa bolje nisu prošli novinari Danasa ni pre dvadeset godina, nakon proglašenja novog predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića 23. jula 1997. Naši novinari Safeta Biševac, Nada Kovačević i Veljko Popović su, na platou ispred (tada) Savezne skupštine, zabeležili i ovo: „Jednog reportera Danasa policajci su sprečili da snimi raspravu građana i policije, udarali su ga po ruci, šutnuli i iscepali press karticu koja je bila vidno istaknuta. Naša reporterka je grubo odbačena na kola dok je pratila hapšenje mladića. ‘Šta ćeš ti ovde’, pitao je policajac pre nego što ju je udario.“ Niko nije odgovarao. Neće ni danas. Tačnije, bar ne dok se ne sazna ko su fantomi iz Savamale i ko ih je poslao da noću ruše „dve-tri barake“.

Posebna priča je „beznačajan tiraž“, kojim se vlast vrlo energično i uporno bavi. U početku, mnogi čitaoci su sakrivali Danas ispod drugih listova, a činili su to i mnogi prodavci na kiosku. Pričao mi je jedan general da te daleke 1997. nikako nije mogao da dođe do lista na svom kiosku. Kad bi se pojavio oko deset sati, prodavačica mu je govorila da je rasprodat. Sutra je došao u devet, opet isto. Sledećeg dana u osam – nigde Danasa. Narednog se probudio pre otvaranja kioska, seo ispred prozora, sačekao da stignu novine, odmah otišao do kioska, a prodavačica mu je, crvena u licu, rekla da Danas nije stigao. General je izvukao pištolj, a prodavačica je, odjednom, otkrila da je, ipak, došao. Više nije imao problema. Mogao je da kupi Danas i popodne. Slično je bilo i poslednjih meseci.

Više stotina čitalaca se žalilo da nigde ne može da nađe novine. Protestovale su i mnoge javne ličnosti. Kad je jedan kupac pitao prodavca zašto samo Danas od svih dnevnih listova nije izložen na pultu, odgovorio je: „Za to mora posebno da se plati“. Na drugom mestu, na isto pitanje, prodavačica je odbrusila: „Nisam luda, pa da dobijem otkaz!“ To je Srbija danas u kojoj „Evropa nema alternativu“. Za mali tiraž, naravno, ima i subjektivnih, unutrašnjih slabosti, ali, opet, s druge strane, kad se vidi koja su četiri dnevnika trenutno najtiražnija, lepo je biti van tog društva.
Naši mediji su i dalje velika tajna. Za neke se ne zna čak ni ko su vlasnici, u nekima država opstaje kao (su)vlasnik iako je odavno trebalo da se povuče, neki već dugo ne plaćaju porez, neki su u ogromnim gubicima teškim više miliona evra, a njihovi urednici i menadžeri imaju plate čak do 8.000 evra, neki se prodaju po dampinškim cenama, neki rade, iako su odavno zvanično ukinuti. Sada je u toku akcija da se uništi i list sa „beznačajnim tiražom“, u kome se zna ko su vlasnici, koji uredno plaća porez i koji nije u gubitku, u kome šezdesetak zaposlenih vodi bitku sa konkurencijom u kojoj radi pet-šest puta više ljudi. Tako im i treba kad ne pristaju na autocenzuru, kad ne prihvataju „alternativne činjenice“ koje proizvode „post istinu“, ili, kako je svojevremeno zapisao Mirko Tepavac, kad su se „prihvatili teškog zadatka da probude one koji se prave da spavaju“. Zato Danas nigde ne može da prođe na tenderima i konkursima za medijske projekte (ne samo u Beogradu i Vojvodini), zato dolaze neočekivani, neargumentovani i ničim izazvani prekidi ugovora sa višegodišnjim partnerima u lokalnim zajednicama, agencijama i javnim preduzećima. Kako smo jednom već pisali, čak su i neke svetske kompanije, dugogodišnji poslovni partneri, dobijali „prijateljske savete“ da „nije previše pametno“ oglašavati se u „antivladinom glasilu“. Znamo kako su i gde ucenjivali, pretili, pritiskali, potkupljivali da se Danas eliminiše. Tragovi ostaju.

Vrhunski saradnici

Šta je Danas ponudio novo ovih 20 godina u 7193. broja (i još 90 vanrednih, cenzurisanih u vreme NATO napada)? Najpre, stalne kolumne i specijalizovane dodatke kojih tada nije bilo, zatim svakodnevni redakcijski komentar koji ni dan-danas nema niko drugi, onda dnevnu političku karikaturu, aforizam, politički vic. Za Danas su pisale hiljade vrhunskih intelektualaca, novinara, pisaca, ekonomista, filozofa, istoričara, sociologa. Da pomenemo samo neke: novinari Nikola Burzan, Aleksandar Nenadović, Stojan Cerović, Aleksandar Tijanić, Dragan Babić, Vasko Ivanović, Igor Mandić, Adam Mihnik, akademici Miodrag Jovičić i LJubomir Simović, onda Mirko Tepavac, Živorad Kovačević, Vojin Dimitrijević, Desimir Tošić, Zoran Ivošević, Miloš Minić, Petrit Imami, Nebojša Popov, otac Sava Janjić, Desanka Pešić, ekonomisti Vladimir Gligorov i Boško Mijatović, pisci Mirko Kovač, Filip David, Čarls Simić, Dragan Velikić, Vidosav Stevanović, Mileta Prodanović, Srđan Valjarević, Slobodan Šnajder… Kompletiran, ovaj dragoceni spisak zauzeo bi ceo prostor današnjeg broja.

Danas nije, niti je ikada bio opozicioni list. Još manje režimski. Želi da bude samo jedno – nezavisan list. Opisujući svoju uredničku filozofiju, dok je bio na čelu BK Televizije, Aleksandar Tijanić je govorio da je otvoren podjednako i prema jednima i prema drugima, s tim što vlast ima 30 odsto popusta. Verovatno se đavo krije u tom detalju, jer Danas je bar 30 odsto, ponekad i više, oštriji prema vlastima nego prema opoziciji, jer, ipak, zna se ko više utiče na sudbinu građana ove zemlje. Ali, nikome ne prašta gluposti, neznanje, lopovluk, kriminal, pretvaranje javnog u privatni interes. Zbog toga i nije bilo ništa od Đinđićeve ideje o odlikovanjima zbog otpora Miloševićevom režimu, jer je Danas otkrivao da i „naši“ nisu baš bili imuni na gluposti, neznanje i krađe.

Kad smo krenuli, procenjivali smo da će najteže biti u prvih godinu-dve. Ako to preživimo, mislili smo, niko nam više neće moći da stane na put. Niko nije ni razmišljao šta će biti za dve decenije. Prevarili smo se. Bila je to borba neprestana za opstanak, za pravo da mislimo svojom glavom. Na početku treće decenije, nema puno razloga za slavlje, još manje za komemoraciju. Nadamo se da se neće ispuniti bojazan Vladete Jankovića, izrečena u nedavnom razgovoru sa Oljom Bećković za NIN, da će Danas doživeti sudbinu lista Republika koji se ugasio početkom šezdesetih godina prošlog veka. Optimizam nam vraća ogromna solidarnost prema listu manifestovana poslednjih meseci, ali i osećaj da su se, u međuvremenu, mnogi i probudili.

Zato, valja nama opet onaj kamen, pa – uz brdo.

Grujica Spasojević

www.cenzolovka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime