Ko to kaže, ko to laže da Srbija (ne) mora u NATO

Alarmantnu vest da NATO vrši „neviđeni pritisak“ na Srbiju objavio je 25.11.2017. zamenik predsednika Odbora za međunarodne poslove Saveta federacije Rusije Andrej Klimov, posle sastanka sa srpskim parlamentarnim kolegama, prilikom posete Srbiji:

„Na Srbe se trenutno vrši neviđeni pritisak, danas su nas u razgovoru sa članovima njihovog odbora za odbranu i unutrašnje poslove oni uveravali da postoji jak pritisak da se pridruže NATO-u. To je u suprotnosti sa zvaničnim izjavama koje uvek čujemo od struktura NATO-a da, navodno, nikoga ne prisiljavaju da dođe kod njih, već ljudi sami dolaze i oni prosto ne mogu da ih odbiju“.

Međutim, samo nekoliko sedmica ranije, posle zasedanja Parlamentarne skupštine NATO u Bukureštu, održane od 7. do 10. oktobra, Vladimir Đukanović, poslanik SNS-a i član delegacije Skupštine Srbije pri NATO-u, izjavljuje da se među državama članicama NATO „stav Srbije dosta uvažava“, pa onda dodatno elaborira:

„Jedina smo zemlja koja je pohvaljena apsolutno za odlično angažovanje, za saradnju, ekonomiju, dok su ostale zemlje sa Balkana pretrpele veliku kritiku… Na Srbiju gledaju kao na jednog veoma pouzdanog partnera u smislu te saradnje. Možemo da budemo veoma zadovoljni ovim izveštajem koji se odnosi na Srbiju”.

Štaviše, nastavlja izveštaj Politike: „Šef delegacije Dragan Šormaz je takođe zadovoljan što niko na njegovo izlaganje nije reagovao ‘napadom’, suprotstavljanjem. Ćutali su. Ovde sam deset godina i nikada nisu ćutali, a ovo je bio prvi put.“

Med i mleko, reklo bi se.

Taj utisak je Đukanović zatim dodatno učvrstio u autorskom tekstu za Novi standard, gde je, između ostalog napisao:

„Ukoliko bi Srbija sebično gledala samo svoje interese – što u suštini i jeste dominantno ponašanje u spoljnopolitičkim odnosima – mogli bismo zaista da budemo veoma zadovoljni upravo završenim jesenjim zasedanjem Parlamentarne skupštine NATO u Bukureštu. Najpre zato što kao Balkan nismo uopšte u fokusu, što može da nas čini spokojnim“.

A zatim je usledila i ključna rečenica, koju valja posebno izdvojiti: „Niti nas teraju da idemo ka NATO niti nas prisiljavaju na bilo šta“.

Sve ovo se uklapa i u poruku koju je predsednik Srbije Vučić poslao iz sedišta NATO, prilikom svoje septembarske posete: „Jens razume Srbiju. Niko nas ne tera u NATO“.

A i u poruku koju je Vučić uputio povodom letošnjeg sastanka sa komandantom Savezničke komande za operacije generalom Kurtisom Skaparotijem, kada je izrazio „zadovoljstvo dobrom saradnjom s NATO, koja se, kako je saopšteno, razvija uz poštovanje vojne neutralnosti Srbije“.

Pre nekoliko dana je Vučićeve reči, prilikom posete Beogradu, potvrdio i pomoćnik generalnog sekretara NATO-a za javnu diplomatiju Tacan Ildem, rekavši da NATO „nikog štapom ne tera“ da se uključi u taj vojni savez. „To je suverena odluka suverene zemlje. Prema tome, mi u potpunosti poštujemo politiku vojne neutralnosti Srbije i uz uzajamno poštovanje i razumevanje mislimo da možemo napredovati i poboljšati naše bliske partnerske odnose“, dodao je Ildem.

I američki ambasador Skot je slično govorio na septembarskoj konferenciji „Zapadna bezbednosna arhitektura i Srbija – izazovi i dileme“, održanoj u Beogradu:

„Srbija ne mora da se odupire pritisku da uđe u NATO, jer taj pritisak ne postoji. Proširenje NATO-a se odvija na osnovu politike ‘Otvorenih vrata’, što znači da može da se priključi ko želi”.

Najzad, posle nekoliko dana tišine, stigao je i demanti Milovana Drecuna iz SNS, koji je predsedavao pomenutim sastankom. On je u izjavi za N1 rekao da niko od poslanika nije izgovorio ono što je Klimov preneo:

„Jedino je kolega iz Dveri izneo stav svoje stranke i rekao da NATO nastavlja da vrši politički i informativni pritisak, i to je bilo sve. Kolega Klimov je očito na jedan svoj način protumačio to što je rečeno, ali mislim da njegova interpretacija apsolutno ne odgovara onome što je od strane članova odbora koji su prisustvovali razgovoru, rečeno“.

I ranije citirani Dragan Šormaz, koji je, inače, poslednjih godina „evoluirao“ u pristalicu NATO-integracija Srbije, je ponovo isključio mogućnost pritisaka od strane evroatlantista:

„Ili je gospodin Klimov pogrešno informisan, ili radi nešto što možemo otvoreno nazvati ruskom propagandom, jer Rusija je velika država, sila koja ima svoje interese i naravno da u određenim situacijama koristi čak i dezinfomacije za svoj interes, što nije ništa čudno“.

Međutim, samo dan posle izjave Klimova, isti N1 je preneo izjavu ministra odbrane Vulina da su „pritisci na Srbiju ogromni“, ali da će Srbija „ipak ostati vojno neutralna“.

Nešto sa ovom slikom nije u redu.

Teško je poverovati da bi ruski senator tako nespretno obmanuo javnost, pogotovu tokom posete jednoj prijateljskoj zemlji. U najgorem slučaju, on je citirao jednog poslanika. Istina opozicionog i anti-NATO nastrojenog, ali ipak poslanika.

Međutim, Vulinova izjava od sledećeg dana nas upućuje na to da, gde ima dima ima i vatre. Sigurno je da Vulin nije tek tako odlučio da maltene ponovi tvrdnju Klimova. Tačno je da nije identifikovao vršioca pritiska imenom, ali hajde da razmislimo: ko osim NATO bi mogao da vrši pritisak na Srbiju? Rusija? Pa Rusi nisu godinama u stanju da izguraju čak ni diplomatski status za, parafrazirajući Ivicu Dačića, „četiri Rusa i sabaku“. Oko čega bi onda oni to pritiskali Srbiju? Da uđe u ODKB? Ta organizacija nema ni poštenu kancelariju u Beogradu, za razliku od NATO-a, koji je već godinama domaći u ministarstvu odbrane.

S druge strane, NATO-vcima smetaju čak i ta četiri Rusa i njihov pas, i neprestano, godinama vrše pritisak na Srbiju da im ne da diplomatski status. I, na sramotu Srbije, uspeva im. Nedavno je komandant američke vojske u Evropi, general Ben Hodžis, izjavio da uopšte ne veruje da je to humanitarni centar, već „fasada“. Nije rekao tačno za šta, ali se može pretpostaviti – za neki ruski „bondstil“ (odakle mu samo ta asocijacija…?). A zapadnih optužbi da je to nekakav „špijunski centar“ smo se naslušali.

Nije li, dakle, logično iz svega navedenog zaključiti da je senator Klimov rekao istinu, a da javnost obmanjuju upravo oni koji se iz petnih žila trude da dokažu da je NATO sasvim „kul“, odnosno da nas samo tapše po ramenu i hvali što smo tako neutralni, i da ne želi ništa više od nas.

Uz to, sva ta ritualna ponavljanja, poput mantre, da nas NATO „ne tera“ da se učlanimo – upravo teraju na sumnju da je situacija suprotna, kao i, generalno, svi preterani izlivi „lojalnosti“. Dodajmo tome i najnoviju ponudu za „istorijsko pomirenje“ sa Srbijom koja nam dolazi iz NATO lobi grupe, Atlantskog saveta, gde se pod „pomirenjem“ podrazumeva da, uz poslovične „teške odluke“ koje treba da donesu Vučić i Vlada Srbije, treba da prihvatimo pretvaranje Bondstila u stalnu vojnu bazu, koja obezbeđuje „stalno prisustvo (pogodite čije) vojske u jugoistočnoj Evropi“ (sasvim „slučajno“, baš kako je najavljeno još 2000. godine u čuvenom Vimerovom pismu). Ako je ovo „šargarepa“ koja nam se nudi od strane glavne NATO lobi grupe, onda „štap“ jedino može da bude guranje Srbije u NATO na silu.

Dakle, najlogičniji je zaključak da NATO uistinu tajno, iza zatvorenih vrata, vrši „neviđeni pritisak“ na državne zvaničnike Srbije da se Srbija učlani u taj agresivni vojni savez. I da najviši državni zvaničnici ne smeju ili ne žele da to priznaju.

A zašto? Zbog kukavičluka? Korupcije? Izdaje?

Procenite sami.

Aleksandar Pavić

fsksrb.ru