Ološkratija ili vladavina ološa je društveni sistem u kojem određena osoba okružena grupom poslušnika umisli da je ostvarivši nekakvu pobedu na izborima dobila pravo da maltretira kompletno stanovništvo. I da je to isto stanovništvo dužno da svakodnevno sluša koliko se neko trudi i izgara, smatrajući samo sebe vrednim, dok su svi drugi lenjivci i spavalice koji guraju klipove u točkove sprovođenju reformi.
Da bi se ološkratija učvrstila potrebno je sopstveni narod toliko osiromašiti, da svest o tome ko i kako vlada bude trajno izbrisana. Na taj način dobijate neophodan supstrat koji veruje kako premijer Srbije živi od 100 hiljada dinara mesečno, da će mu sin zaista biti radnik i da vanzemaljci redovno koriste gradski prevoz i bus-plus kartice!
Kad to postignete vladavina ološa može da odahne. I to tako, da prvi čovek ovako ustrojene države sam javno na vanrednoj konferenciji za novinare ukaže na pojavu ološa. Pritom kad znate da je to izrečeno zbog prethodno neodobrenog i kritičkog nastupa proslavljenog vaterpoliste Prlainovića, onda vidite koliko je ološkratija zapravo opravdana. Jer, da nije nje svako bi mogao da postavlja različita pitanja. Kud bi nas to sve moglo odvesti? Zar da dozvolimo da u godini kad se ološkratija tek razmahala, BDP padne. Ako već nema sistemskog ulaganja u sport, bar ima partijskog zapošljavanja i rasipništva. A ološkratija je tu, da sve ravnomerno rasporedi, jer su potrebe ološa sve veće i značajnije. Otuda i nervoza. Sve glasniji deo građana uopšte nema razumevanja ni za pojavu ološa, a još manje za njihove potrebe. I onda zahtevaju recimo da se otkrije ko je noću u fantomkama rušio po Savamaloj? Pa ko bi se time još bavio i koga to zapravo zanima?
Ološkratija je i uspostvaljena da se običan narod ne bi opterećivao takvim glupostima. U vladavini ološa tačno se zna ko ruši i po čijoj komandi i to su stvari oko kojih nema ni pitanja, ni rasprave. U suprotnom, svi bi smatrali daleko logičnijim da premijer Srbije sazove vanrednu konferenciju zbog toga što je grupa novinara lista “Sport”, najstarijeg srpskog sportskog lista, ostala bez posla i na ulici, i to zbog nezakonitog zajedničkog delovanja partije na vlasti i države. Pogotovu što premijer suvereno vlada i državom i partijom, a pritom poznaje i ološ koji je ove ljude ostavio bez sredstava za život.
No, u ološkratiji se to nikada neće dogoditi. Kao što je u jeku državnog udara koji su organizovali vlasnici ružičaste televizije i “Informera”, premijer dobrovoljno pristupio poligrafu, nikada se neće usuditi da preventivno recimo ode na lekarski pregled. I proveri svoje zdravstveno stanje. Posebno pošto je prethodno odavao utisak osobe kojoj je neophodna pomoć, jer je istom maramicom brisao nos, usta i čelo, neprestano se znojeći na plus 17 u rashlađenoj sali i stalno ponavljajući oni su “ološ”, “ološ”, “ološ”…
Svaka preventiva je pogubna po ološkratiju, a to premijer jako dobro zna i zato je se s pravom grozi. Očas posla može sve da se preokrene, pa kako ćemo onda bez vladavine ološa. Zar je tako nešto uopšte moguće u Srbiji? U svakoj uspostavljenoj ološkratiji je najviše na udaru mentalno zdravlje nacije i zato je mnoge obradovalo imenovanje Slavice Djukić Dejanović za ministra bez jasnog angažovanja. U prvi mah se pomislilo da će upravo svojim veštinama okupiti najbolji domaći tim psihijatara, a ako je potrebno pojačati ga nemačkim, ruskim i američkim stručnjacima i krenuti u akciju preventivnog mentalnog spasa nacije.
Osloboditi se svakodnevnog stresa kao posledice vladavine ološa je više nego izazovan zadatak za ozbiljne stručnjake. Problem izgleda predstavlja što je za realizaciju ovog poduhvata potrebna pismena saglasnost glavnog ološkratora, kao i njegova spremnost da se prvi podvrgne pregledima. Nije sramota biti bolestan, još manje lečiti se, ali ono što svaku ološkratiju stavlja na dodatni ispit je vešto skrivanje i nipodaštavanje simptoma koji prete da razore sve. Pa i samu vladavinu ološa.
Do tada narod će biti srećan bez posla, para i nade, zadovoljan što do mile volje može da posmatra predsednika kako nudi indonežanske nudle, premijera kako štepuje ženske gaće i Gašića kako izigrava fresku. To je cena koju svako društvo plaća, ukoliko želi da ima ološkratiju na delu.
Srđan Škoro
