Pašićev recept kao putokaz za današnju Srbiju (2)

1
364

Pašićev koncept „narodne države“, koji povezuje demokratsko i nacionalno, ima potencijal da spreči nove tragične raskole u srpskom društvu koje priželjkuju naši neprijatelji

Polazeći od teze da su demokratski ustav, opšte biračko pravo i pravo na slobodno političko organizovanje, uz širenje pismenosti, „neophodni rekviziti“ za proces „transformacije nacionalnog pokreta od elitnog u masovni tip“, Milorad Ekmečić zaključuje kako je na jugoslovenskom prostoru pre 1918. godine te „sastojke ostvarilo samo društvo Kraljevine Srbije“. S udelom građana koji su imali aktivno biračko pravo od 22 odsto u ukupnom broju stanovnika, Srbija je ne samo daleko nadmašivala najopasnijeg geopolitičkog takmaca Austrougarsku (npr. četiri puta manji je bio udeo birača u ugarskom delu Dvojne monarhije), već se, prema istraživanjima Slobodana Antonića, našla tik uz ondašnje svetske „šampione“ u širenju biračkog prava – Francusku i Belgiju.

Bio je to rezultat dvodecenijske borbe radikala za opšte i jednako biračko pravo, krunisane donošenjem ustava 1903. godine, koji je dodatno proširio krug birača, pošto se od tada u minimalni birački poreski uslov – da svaki punoletni građanin plaća „najmanje 15 dinara neposredne poreze na godinu“ – uračunavao i „stalni državni prirez“. Za Ekmečića je nesporno da je u procesu transformacije srpskog nacionalnog pokreta od elitnog u masovni tip presudnu ulogu imala Narodna radikalna stranka Nikole Pašića, koja je od 1882. godine postala „najznačajniji masovni politički pokret na Balkanskom poluostrvu“ unoseći „duh izborenog i nenametnutog jedinstva cele nacije“. „Kada je okupacijom Srbije 1915. ova stranka razbijena zajedno sa državom koju je vodila i istorijski uzdigla, sa istorijske scene je zauvek nestao jedan politički autoritet u koji bi ceo narod verovao“, zaključio je Ekmečić.

Srbija „slobodija“

Kada je pod radikalskim vladama od 1903. do 1914. godine parlamentarizam u Kraljevini Srbiji, rečju Marka Pavlovića, „dostigao svoje evropske uzore“, jasno se moglo videti koliko je srpska nacionalna politika dobila od radikalske borbe za demokratiju. Još daleke 1884. godine mladi Pašić je objašnjavao grofu Ignjatijevu kako zalaganje za demokratizaciju političkog života u Srbiji ima, između ostalog, i cilj „da sredstvom naših reformi u duhu narodnjem omilimo Srbiju našoj još neoslobođenoj braći i ostalim narodima na Balkanskom poluostrvu“.

Da se u tome i te kako uspelo svedoči egzaltirana poruka južnoslovenskoj omladini Tina Ujevića iz 1912. godine: „Jedan kraj zemlje, koji je naš i koji je slobodan: to je ideal, a taj je kraj zemlje Srbija: naša Srbija, slobodna Srbija“. Tako su „staroradikalsko forsiranje načela narodne suverenosti“ i „striktno pridržavanje ustavnih ovlašćenja“ od strane kralja Petra Karađorđevića doprineli da „zlatno doba“ srpske demokratije postane istovremeno i „zlatno doba“ srpskog nacionalizma, kako je to s neskrivenom zajedljivošću isticala Olga Popović Obradović. Pošto se „Srbija 1903. opredelila da vodi ‘srpsku’, a ne više ‘srbijansku’ politiku, kao u doba Obrenovića“, zaključuje ona.

Imajući to u vidu, samo je na prvi pogled bio paradoksalan strah koji je velika Austrougarska posle 1903. godine osećala od male Srbije. Nasuprot nacionalno i verski heterogenoj carevini, s nefunkcionalnim konfederalnim uređenjem jedne realne unije, nedemokratskim političkim ustanovama i polufeudalnim društvom ogromnih klasnih razlika, stajala je nacionalno, verski i klasno homogena ustavna parlamentarna monarhija s političkim i ekonomskim poretkom koji se temeljio na opštem biračkom pravu i zakonom zaštićenom zemljoradničkom minimumu (tzv. okućje). U poređenju s policijsko-birokratskom austrijskom carevinom, Srbija je zaista delovala kao „slobodija“, posebno iz ugla kolonijalnih bosansko-hercegovačkih prilika.

Krunisanje kralja Petra I Karađorđevića, 21. septembar 1904. (Foto: printscreen)

Pišući o odnosu „mladobosanaca“ prema Srbiji, Ratko Parežanin veli: „Srbija je za njih slobodna zemlja, a svaka vlada bila je vlada te slobodne zemlje. Tamo, pak, u njihovom zavičaju, postojali su robovi i tirani…“. Sa autoritarnim navikama poslednjih Obrenovića Srbija nije mogla da postane popularni Pijemont srpstva, stoga su se svi inostrani protivnici srpskog integralizma dobrano trudili da budu pozdan oslonac našim autokratama. Sledstveno, nije Austrougarsku sahranio Principov pucanj, već neodoljiva privlačnost demokratskih političkih ustanova njenog malenog suseda posle 1903. godine.

Da Vas podsetimo:  Čekajući izborni sporazum srpske vlasti i opozicije

Borba za suverenost

Da je Nikola Pašić bio najveći strateg novovekovne srpske politike, te da je u delovanju radikala bilo mnogo više ideološke doslednosti nego što to mogu da vide autori koji ponavljaju ocene Brozovih istoričara o navodnoj ideološkoj nedoslednosti, populizmu i „malograđanskom konzervativizmu“ radikala, najjasnije pokazuju prvi koraci prve homogene radikalske vlade formirane posle donošenja ustava od 1888, abdikacije kralja Milana, te pomilovanja Pašića i njegovog povratka iz izgnanstva.

Kao što su „mladokonzervativci“ (naprednjaci) 1881. godine započeli svoju vladavinu stavljajući Srbijinu spoljnu (zaključenjem tzv. Tajne konvencije) i ekonomsku (zaključenjem Trgovinskog ugovora) politiku pod austrougarsko tutorstvo, tako su i radikali svoju vladavinu otpočeli postepenim oslobađanjem Srbije od austrougarskog uticaja. Tokom vladavine naprednjaka, prema oceni Pašićevog političkog protivnika liberala Živana Živanovića, „materijalni pritisak stranaca bio je osetan u zemlji i presudno je uticao na državne finansije. Nisu to bili samo spoljni dugovi, koji su pritiskivali Srbiju… Stranci su bili u samoj zemlji, i držali, pored monopola soli i srpsku ‘državnu’ železnicu u svojim rukama.

Pošto su je sagradili kako su već oni mogli, zaštićeni najvišom protekcijom, oni su njome i upravljali još od njena osnivanja (1884) i vršili eksploataciju upravljajući se čisto i jedino koristima svojega društva i svojeg preduzeća…. Tako su se stranci povlađivanjem prethodnih vlada, uz potporu kralja Milana, ugnjezdili kao neka država u državi“, ističe Živanović, pa dodaje: „Ali su jednom i oni naišli na jedan neobičan otpor“. Otpor ondašnjim stranim investitorima pružila je, uz podršku Namesništva, nova radikalska vlada, donoseći već 20. maja 1889. ukaz koji je počinjao nalogom: „Da država odmah uzme u svoje ruke eksploataciju naših železnica“. Pošto je akcija vraćanja železnice u posed države izvedena brzo i uspešno, radikalska vlada se odlučila da raskine i ugovor kojim je „Anglo-austrijskoj banci“ 1882. godine bio ustupljen monopol u trgovini soli u Srbiji.

Posmatran iz ugla odluka prve radikalske vlade iz 1889. godine, Pašićev ulazak u Carinski rat s Austrougarskom 1905. godine deluje kao čin doslednosti jednog državnika-stratega. Cinik bi primetio kako ništa manje doslednosti nisu pokazali kralj Milan i šef prve naprednjačke vlade Milan Piroćanac, kada su 1881. i 1889. godine dali prednost ličnim lukartivnim motivima nad državnim interesima.

Naime, Milan Obrenović je 1881. godine austrijsku zaštitu platio davanjem stranim investitorima garantije privilegovanog statusa, dok je čin abdikacije sa prestola 1889. „naplatio“ hipotekarnim zajmom koji mu je odobrila ruska Vološko-Kamska banka. Piroćanac je karijeru predsednika vlade započeo time što je bez konkursa zaključio koncesioni ugovor o gradnji i eksploataciji železničke pruge Beograd-Niš s francuskom „Generalnom unijom“ Ežena Bontua, da bi se u momentu preuzimanja železnica iz ruku stranaca 1889. godine našao, ni manje ni više, u ulozi advokata francuske kompanije, ulažući protest radikalskoj vladi zbog povrede interesa stranog investitora.

Bivši predsednik Vlade Srbije Milan Piroćanac (Foto: printscreen)

Borba za demokratizaciju političkog života, nacionalna politika pijemontskog tipa i borba za ekonomsku samostalnost države, čine tri cilja jedinstvene politike radikala. Sva tri cilj podjednako potrvđuju ocenu Slobodana Jovanovića da je reč o stranci koja je prvenstveno imala u vidu interese seoskih gazda. Ako je „posle sloma onih političkih i socijalnih ustanova koje su (u Srbiji) do rata 1914. izrastale u organskom i prirodnom razvoju“, u jugoslovenskoj kraljevini, kako tvrdi Ekmečić, „nastupilo vreme vladavine duha posredničke trgovine u kojoj advokati i masonske lože igraju vodeću ulogu“, onda je nekadašnji premijer Piroćanac u ulozi advokata stranog koncesionara bio preteča tog doba.

Imunost na komunizam

Pašiću i radikalima se kao najteži politički greh najčešće pripisuje fanatično strančarenje. Kao što su naprednjaci i liberali u svoje vreme podjednako optuživali radikale za raspaljivanje do tada u Srbiji neviđenog partizanstva, tako su i današnji krajnji polovi srpske politike – neoliberalni i konzervativno-nacionalni – neretko saglasni u istoj takvoj oceni radikalskog delovanja. Poslednji se najčešće slažu s ondašnjim naprednjacima i u pogledu izbora pravnih ustanova kojima treba ublažiti demokratiju u Srba. U tome što u dvodomnom sistemu pronalaze panaceju za sve bolesti većinske demokratije, a u meritokratskoj formi tzv. vlade stručnjaka panaceju za bolesti paralamentarizma, današnji srpski neoliberali na čudan pokazuju bliskost sa stavovima jednog Živojina Perića ili mladog razočaranog radikala Dimitrija Ljotića.

Da Vas podsetimo:  Jedni šokirani, drugi kažu da to nije normalno

O radikalskom strančarenju govorilo se oduvek znatno više nego o partizanstvu naprednjaka i liberala već zbog same činjenice što „ni liberali ni naprednjaci nisu organizovali svoju stranku ni približno kao radikali, premda su i jedni i drugi uviđali potrebu jače organizacije“. Radikalska masovnost dolazila je otuda što su oni, po rečima Slobodana Jovanovića, „prvi izvršili stranačko vrbovanje seljaka u masi, prvi išli sa stranačkim spiskovima iz mesta u mesto, prvi ustanovili mesne odbore“.

Iako je radikalska seljačka partijska vojska bila znatno sklonija partizanstvu od varoške inteligencije, u redovima liberala i naprednjaka partijske smene nisu bile radikalski izum, već posledica izvitoperenog pogleda na stranačko organizovanje u jednom politički mladom narodu violentnog južnjačkog mentaliteta. Pripisivanje strančarenja isključivo radikalima ima, po svemu sudeći, veze i s tim što je lider radikala, po svedočenju Milana Gavrilovića, „bio težak protivnik kome je glavno bilo veliki cilj, kome je išao, i koji tu borbu nije napuštao do pobede“. „Poraz se lako ne zaboravlja, pa se i njemu nije zaboravljalo“, završava Gavrilović svoj epitaf o Pašiću.

Iako lično nenaklonjen Pašiću, Slobodan Jovanović morao je da prizna: „Stranačka država kako su je radikali smislili, načinila je od seljaka državotvorni element: u tome leži istorijski značaj radikalnoga parlamentarizma“. Da je seljački stalež u pretkumanovskoj Srbiji zahvaljujući radikalima postao ključni nosilac državne i nacionalne ideje, što je unikum u novovekovnoj istoriji Evrope, potvrdilo se u periodu od 1941. do 1944. kada je selo u pretkumanovskoj Srbiji u ogromnoj većini ostalo imuno na revolucionarnu propagandu komunista, što se ne može reći za seljaštvo koje je do 1918. godine živelo pod autoritanim ili tuđinskim režimima.

Fotografija duše

Za razliku od radikala, naprednjaci nikada nisu mogli postati masovna stranka, najpre zbog same činjenice što su videli „u našoj seljačkoj demokratiji glavnu smetnju našeg kulturnog napretka“. Pošto, rečju Slobodana Jovanovića, „nisu verovali u političke sposobnosti mase, koju su smatrali za fukaru“, za naprednjake se ne može reći da su bili demokrate. Zbog zalaganja za nekritičko presađivanje zapadnih liberalnih ustanova i oduševljenja za zapadni način života, naprednjaci su se predstavljali kao veliki liberalni doktrinari, a zapravo su bili obični skorojevići i rodonačelnici velike političke korupcije (Piroćanac i Bontuova afera).

Budući protivnici opšteg prava glasa i seljačke demokratije kao njegove nužne posledice, zalagali su se za uvođenje dvodomnog parlamenta. Hteli su uz pomoć visokog imovinskog cenzusa da dobiju jednu skupštinu sastavljenu od bogataša, a uz pomoć od monarha doživotno imenovanih senatora gornji dom kao predstavništvo liberalne inteligencije u državnoj službi. Namera im je bila da u Srbiju presade rumunski ili pruski model oligarhijskog režima. Visoki imovinski cenzus i ustanova Senata trebalo je da omoguće naprednjacima i kralju Milanu da lakše sprovode svoju vazalnu austrofilsku ekonomsku i spoljnu politike, za koju podršku nisu mogli naći u seljačkoj narodnoj skupštini.

Kralj Milan Obrenović (Foto: printscreen)

Dvodomni parlament kako su ga naprednjaci zamišljali nije imao nikakvo uporište u ondašnjoj Srbijinoj socijalnoj stvarnosti, jer posle Miloševog tzv. zakona u četiri tačke od 1834, kojim je zabranjeno vaspostavljanje spahiluka, u Srbiji više nije bilo uslova za pojavu bojara i spahiluka nalik onim u Vlaškoj i Moldaviji.

Dok su naprednjaci predlagali organizaciju vlasti koja bi prekinula dotadašnji organski pravni i politički razvitak Srbije, radikali su bili uverenja da „mi možemo iz tuđinskih ustava pozajmiti načine kojima su u njima organizovani razni elementi društvene snage, ali se moramo najpre uveriti iz našeg vlastitog života, iz naše vlastite istorije, da li ti elementi koje hoćemo da organizujemo na izvestan način postoje u našem društvu“. S tim u vezi, radikalski pisac ustava od 1888. Milovan Milovanović branio je stav o jednodomnom parlamentu tezom da „na celokupnom zemljinom šaru neće se, mislim, naći nijedno demokratskije društvo no što je srpsko društvo“.

Da Vas podsetimo:  SKIDANjE PRAŠINE: Hrvatski zločini u Srbiji o kojima nijeste učili u školi!

Iako svesni nivoa političke pismenosti seljačkog biračkog tela, radikali su bili protiv toga da se inteligencija odvaja od naroda u zasebni dom parlamenta, pošto bi se tim „načinom samo uvećala provala između naroda i njegove činovničke inteligencije“. Umesto toga, hteli su da narod postepenim političkim opismenjavanjem dođe u situaciju da sam bira narodno predstavništvo sastavljeno „iz najinteligentnijih i najspremnijih sinova srpskih“. Parlament, po rečima Milovanovića, treba da bude „fotografija duše narodne, veran otisak narodnih misli i narodnih osećaja“, a da bi se dobilo takvo reprezentatvno narodno predstavništvo trebalo je ispuniti samo jedan uslov: „Slobodan izbor narodnih poslanika, to je prva, osnovna pogodba svake predstavničke vlade. Kad nje nema – sve je drugo što ustav utvrđuje i samoobmana i laž“.

Lek protiv raskola

Zbog dubinskog nepoverenja u političku zrelost sopstvenog naroda i nespremnosti da se država vodi u skladu sa, rečju Milovana Milovanovića, „narodnim mislima i narodnim osećajima“, većina današnjih stranaka u Srbiji bliska je naprednjacima iz 19. veka. Mada su im puna usta vladavine prava, i za njih vredi ono što je otac Slobodana Jovanovića – Vladimir – rekao o naprednjacima i kralju Milanu: „Oni su na delu osvedočavali uverenje da za Srbiju nije ustav, nego čvrsta pesnica, te da im je i prema njihovim protivnicima sve dopušteno“.

Nekadašnja naprednjačka vesternizacija Srbije i današnja harmonizacija prava Srbije s pravnim tekovinama EU, koju podržavaju skoro sve stranke u Srbiji, sprovode se po istom modelu – ograničenje demokratije u ime nametanja ustanova (neo)liberalne ideologije. Ima li verodostojnijeg dokaza u prilog ovoj tvrdnji od planiranog usvajanja Zakona o istopolnim zajednicama. Pri tome, cezarističko pseudopatriotsko manipulisanje najnižim strastima demosa podjednako održava narod u pretpolitičkom stanju i statusu trajnog političkog maloletstva, kao i neoliberalno zalaganje za oligarhijsku formu tzv. vlade stručnjaka ili za mehanizam regulatornih tela i agencija kao trajnog institucionalnog tutorstva nad organima parlamentarne demokratije proisteklim iz volje demosa.

Milanova i naprednjačka unutrašnja i spoljna politika stajale su u takvoj opreci s političkim, istorijskim i moralnim bićem srpskog naroda da kada bi, po rečima Pašića, „pristao narod na ono što ‘oće Milan onda bi Srbija i Srbi bili drugi Poljaci, bili bi pioneri nemačke kulture, nemačke moći na Balkanu“. Takav duboki raskol između naroda i vlasti ne samo da nije mogao dugo da traje već, čini se, nije mogao da ima ni drugačiji rasplet od onog koji se dogodio u noći 29. maja 1903. godine.

Prikaz ubistva kralja Aleksandara Obrenovića i kraljice Drage tokom Majskog prevrata 1903. u italijanskim novinama (Foto: printscreen)

Danas kada je Srbija iznova izložena pritisku da po svim glavnim pitanjima vodi politiku koja nije „veran otisak narodnih misli i narodnih osećaja“, čini se da je podjednako uputno setiti se Milanove i naprednjačke političke i lične avanture i Pašićevih političkih tekovina. Pašićev koncept „narodne države“, koji povezuje demokratsko i nacionalno, ponovo ima potencijal da spreči nove tragične raskole u srpskom društvu koje priželjkuju naši stari neprijatelji. Pri tome, onoliko koliko je Pašićeva borba za parlamentarnu demokratiju strana današnjim naraštajima srpskih patriota, utoliko se oni pokazuju većma bliži autokratskim tekovinama austrougarskog porekla koje su baštinile obe Jugoslavije, nego demokratskim političkim tradicijama Kraljevine Srbije.

(KRAJ)

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Zoran Čvorović

Izvor: Standard

1 KOMENTAR

  1. Ako srbija oce da bude svoj gazda a oce onda mora da forsira domacu ekonomiju a ona to ne radi ona je licemerna ona hoce da uzima kredite i tudju tehnologiju i da bude nezavisna i to ne ide.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime