Najpoznatija vračara sa prostora nekadašnje Jugoslavije je žena koja je početkom 20. veka u južnom Banatu postala poznata zbog toga što je posedovala tajne recepture za brzu i sigurnu smrt.
Anjuka di Pištonja (1837 – datum smrti nije poznat) bila je najveća banatska vračara-trovačica. Nju je iz potpunog zaborava otrgao prof. dr Šimon A. Đarmati koji je 2007. objavio knjigu „Baba Anujka – vračara iz Vladimirovca“.
Baba Anujka je poreklom Rumunka, a živela je u Vladimirovcu, selu između Vršca i Beograda, kao kći bogatog paora. Vladimirovac je početkom 20. veka nosio naziv Petrovo selo. Anujka je, po želji svog oca, bila vrlo obrazovana žena za to vreme.
Priča o Baba Anujki počinje sa jednom biljkom u narodu poznatom kao đavolja trava!
Biljka se, ne bez razloga naziva demonskom biljkom! Njome su mazali vrhove strela u bojevima, a poznata je i pod imenom Tatula.
O tome koliko je baba Anujka bila vešta trovačica govori i činjenica da je o njoj napisana i knjiga u kojoj je opisana kao jedna od najpoznatijih trovačica na svetu.
Govorila je da je kao mala bila teško bolesna, zapadala je u čudna stanja zbog kojih su mnogi dolazili da je posmatraju.
Često su joj govorili da će kad poraste biti vračara.
Naravno, to se i obistinilo.
Kasnije su je svi znali kao vračaru. Njeni saradnici bi išli po banatskim selima i tražili mesta gde vlada nesloga i bolest i preporučivali babu čija Đavolja voda može rešiti sve probleme.
Zbog te vode, po priznanju mnogih, ljudi su umirali u najvećim mukama.
U knjizi posvećenoj jedinoj ženi serijskom ubici sa jugoslovenskih prostora, Šimona A. Đarmatija piše:
Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana, ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad bi uzimala jedno malo zvonce i tri puta bi zazvonila. To je bilo „sporazumevanje sa đavolom“.
Ona je navodno rešavala brojne bračne, imovinske probleme, uz silu nečastivog, a imala je mnogo saradnika, i to najčešće među rođacima žrtava.
Baba Anunka je mogla tačno da pedvidi dan kada će umreti onaj kome je njena voda namenjena.
Veštini trovanja govori i to da je meru otrova dozirala uvek tačno prema telesnoj težini onoga kome je otrov namenjen. Kaže se da kada bi neko došao po rešenje kod nje, prvo što bi pitala bilo je: koliko je težak taj problem (misleći na osobu).
Svoju đavolju vodicu naplaćivala je od 2.000 do 5.000 dinara, a misteriozne smrti ostajale su misterija jer su rođaci, koji su sami naručivali smrti svojih bližnji, uglavnom odbijali istrage i obdukcije.
1928. godine uhapšena je Anujka, a sve je pokrenuto smrću jednog imućnog udovca.
Suđenje baba Anujke izazvalo je mnogo pažnje i interesovanja.
Izbegavala je da odgovara na nezgodna pitanja, pokazivala je visprenost, vadila se na teško detinjstvo.
