Kako i zašto se Srbija odrekla dijaspore (3)

2
575
Foto: printscreen


Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Endi je smatrao da od Makormeka Đorđević može dobiti neke korisne informacije i bolje shvatiti američki odnos prema dešavanjima u Jugoslaviji. Do sastanka je na kraju došlo 21. februara 1995. u Vašingtonu, u kancelariji ambasadora koji je tom prilikom Đorđeviću, između ostalog, rekao:

„Srbi kao najjači i najmnogobrojniji narod nemaju mudre vođe. Zapravo, nijedan narod ih nema, što još više pogoršava problem. Ipak, Srbi su najvažniji faktor. Konačan rasplet i karakter ishoda uglavnom će zavisiti od njih“.[1]

„Poslednji bastion komunizma“

Tim sastankom otpočela je njihova živahna prepiska i saradnja. Đorđević je zapravo preko Makormeka pokušavao da utiče na senatora Džesija Helmsa (Jesse Helms), koji je tada zauzimao izuzetno važnu poziciju predsedavajućeg Odbora za spoljnu politiku Senata. Ambasador Makormek je odlično poznavao Helmsa. Bio je sa njim u korektnim odnosima i dostavljao mu je Đorđevićeva pisma o razvoju događaja u Jugoslaviji.

Tim pismima Đorđević je nastojao da ukaže na položaj Srba, ali i da reaguje po potrebi – tako je pismom od 9. juna oštro reagovao na jedan članak senatora Helmsa za Volstrit džornal pod naslovom „Primeniti Reganovu doktrinu na Bosnu“ koji možete pročitati u okviru njegove knjige Carstvo za slobodu: suverena Amerika i njena moralna misija (Jesse Helms, Empire for Liberty: A Sovereign America and Her Moral Mission, Jesse Helms Center, 2001) ovde.

Helms je u tom tekstu, između ostalog, pisao da su „bosanski muslimani borci za slobodu u ratu za oslobođenje“, da je „srpski cilj etnički čista Velika Srbija“, da „Srbi vrše genocidnu agresiju prema Bosni“, „da bosanskim muslimanima treba poslati oružje“ i slično. Đorđević je zbog svih ovih navoda i proizvoljnih ocena, donetih u skladu sa strujom koju su sledili američki mediji glavnog toka, izrazio svoje nezadovoljstvo i razočaranje pogotovo što je i on sam „sakupljao novac u Kaliforniji za njegovu prvu izbornu kampanju za Senat“ i „podržavao njegovu odlučnu borbu protiv komunizma i drugih oblika totalitarizma“.[2]

Američki senator iz Severne Karoline Džesi Helms (Foto: Wikimedia/U.S. Senate Historical Office/bioguide.congress.gov)

Apelovao je na njega „da koristi tačne i proverene činjenice, a ne one koje plasiraju Njujork tajms i Si-En-En“ koje je okarakterisao kao „veliku laž“. Međutim, senator Helms je, kako je Đorđević tada zaključio, postao „izgubljen slučaj“, i stoga je prekinuo komunikaciju sa njim.

Pored činjenice da je usvojio dobro poznatu antisrpsku retoriku, jedan od razloga zašto je Helms imao stav koji je imao jeste i njegovo odlučno protivljenje komunizmu kog se Miloševićeva vlast nije odrekla:

„On je bio ključna osoba u Senatu, imao je ogroman uticaj u konzervativnim političkim i intelektualnim krugovima u SAD. Ne verujem da je bio pobornik novog svetskog poretka, međutim sa sigurnošću mogu reći da je bio ubeđeni i ratoborni antikomunista. Vrlo je verovatno da je ponašanje Miloševićeve vlasti, koja nije odlučno prekinula sa komunizmom i titoizmom, imalo velikog uticaja na senatora i javno mnjenje u Americi, da su Srbi, i Milošević lično, ‘poslednji bastion komunizma u Evropi’“.[3]

Raspirivanje vatre

Iako su Srbi na bojištu praktično bili viđeni kao pobednici, oni to preimućstvo nisu umeli da iskoriste na terenu politike, u dobroj meri zahvaljujući pritiscima velikih sila. Nakon što je prvobitno odbijen mirovni plan Kontakt grupe, Karadžić je početkom 1995. izjavio da prihvata da pregovara pod uslovom da se u hodu nađe rešenje za Sarajevo i pritom dao izjavu za Asošiejted pres 11. januara: „Ukoliko se ne postigne prihvatljiv i pravedan dogovor, Srbi neće ustupiti nijedan deo teritorije“. Pored toga traženo je da se koridor oko Brčkog proširi, kao i da Republika Srpska ima izlaz na more.[4]

Lako je biti „general posle bitke“ i sa ove vremenske distance donositi ocene o ondašnjoj situaciji i prilikama. Lako je posle toliko godina i sa svešću o svim potonjim posledicama tvrditi šta je trebalo da se prihvati ili odbije kad je u pitanju ovaj ili onaj plan. Ali teško je oteti se utisku da je sve što imamo danas, pa čak i više, Srbima bilo ponuđeno i pre Dejtona. Karadžić je nakon skoro godinu dana od posete Đorđevića i delegacije KSU Palama tražio ono što je tada glatko i bez prevelikog razmišljanja odbio…

Insistiranje naše strane da će, kako navodi Rojters od 29. marta, „upotrebiti silu da iscrta mapu Bosne ukoliko se političke nagodbe za okončanje rata ubrzo ne završe“, dočekano je, kolokvijalno rečeno, „k’o kec na deset“ u Sjedinjenim Državama kod ratnih huškača i zagovornika NATO intervencije poput senatora Boba Dola (Bob Dole).[5] Ovakve izjave samo su raspirivale već razbuktalu vatru:

„Na početku januara, senatori Džozef Liberman (Jospeh I. Lieberman) i Dol predlažu u Senatu ‘Akt samoodbrane 1995’, takozvani ‘C21’, u kojem se traži da Sjedinjene Države 1. maja 1995. ukinu embargo na isporuku oružja Bosni i Hercegovini. CIA (aprila 1995.) objavljuje izveštaj kojim se ‘dokumentuje da su 90 odsto ratnih zločina i etničkog čišćenja u BiH izvršile snage bosanskih Srba’“.[6]

Američki senator iz Kanzasa (tadašnji republikanski predsednički kandidat) Bob Dol tokom mitinga Republikanske stranke povodom Dana zastave, Savana (Džordžija), 14. jun 1996. (Foto: J. David Ake/AFP/Getty Images)

Nakon ovih izjava „bilo je potpuno jasno da je medijski rat u međunarodnoj javnosti faktički već izgubljen“:

„Javna pretnja Karadžića i Srba da će okončati rat na bojnom polju pod uslovima koje oni odrede bile su potpuno nerealne. Opasnost od takvog gledanja na stvari stalno smo isticali, međutim ni u Beogradu, ni na Palama nisu bili voljni da prihvate naše sugestije. Komunikacija između nas i matice bila je jednostrana: naše obraćanje uglavnom je ostajalo bez odgovora“.[7]

A nevolje su tek sledile…

Borba za istinu

U Predstavničkom domu, pred Komisijom za bezbednost i saradnju u Evropi, poznatom i kao Američka helsinška komisija, muslimansko-hrvatski lobisti uspeli su da proguraju javnu raspravu sa temom „Genocid u Bosni i Hercegovini“(zapisnik sa te rasprave videti ovde i ovde), koja se održala 4. aprila 1995. Džon Delić (John C. Delic), tadašnji predsednik KSU, odmah je poslao oštro pismo predsedavajućem te komisije, poslaniku Kristoferu Smitu (Christopher H. Smith), i kopredsedavajućem, senatoru iz Njujorka Alfonsu d’Amatu (Alfonse D’Amato) zbog očigledno montirane rasprave na kojoj će da se ocrne Srbi.[8] Đorđević je takođe Smitu poslao pismo i u njemu istakao da je ovo svedočenje „parodija i prevara i još jedan dokaz o izvrtanju činjenica o građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji“.[9]

Inače, pomenuti poslanik Kristofer Smit se i danas nalazi u Predstavničkom domu. Davne 1981. godine prvi put je izabran kao poslanik Doma iz četvrtog okruga u Nju Džersiju i na toj poziciji ostaje i nakon nedavno održanih izbora u Sjedinjenim Državama. Pored pomenute rasprave, Smit će srpskom narodu ostati u lošem sećanju i po još jednoj stvari. Naime, uoči dvadesetogodišnjice zločina u Srebrenici 1995. godine Predstavnički dom je 10. jula 2015. godine jednoglasno usvojio rezoluciju kojom se taj zločin definiše kao „zločin genocida“. Autor i sponzor te rezolucije bio je niko drugi do pomenuti poslanik iz redova republikanaca Kristofer Smit.[10]

Đorđević je takođe ponovo lično pisao Klintonu želeći da iznese istinu o dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji i to pismo je, posredstvom Endijeve agencije, odneto direktno u Belu kuću. Za razliku od srpskog predsednika u matici, koji nikada nije odgovarao na mnogobrojna pisma Srba u rasejanju, američki predsednik je to ponovo učinio.

Bivši američki predsednik Bil Klinton (Foto: Luke Frazza/AFP/Getty Images)

Iako je njegov odgovor bio kurtoazne prirode (istakao je „da radi na rešavanju problema koji su prouzrokovali konflikt, da je postizanje mira i stabilnosti jedan od prioriteta njegove vlade i da će pomoći da se ispravi nesreća koju je ovaj konflikt naneo Balkanu i Evropi“)[11], on vrlo ilustrativno govori o dijametralno suprotnim ponašanjima dvojice državnika: jednog, koji bi trebalo da zastupa sve Srbe širom sveta i bude ažuran i odgovoran u odnosu sa iseljenicima, i drugog koji je, istorija je to pokazala, bio osvedočeni neprijatelj Srba. Ovaj drugi je, za razliku od ovog prvog, pokazao više razumevanja (ma koliko ono lažno bilo) prema naporima naših ljudi u ta tmurna vremena, koliko god to paradoksalno, neverovatno i razočaravajuće zvučalo sa ove vremenske distance.

Još jedan značajan događaj zbio se početkom maja 1995. kada se ponovo javio bivši američki predsednik Džimi Karter koji je „otvoreno kritikovao Kontakt grupu što ne uvažava mirovne napore Srba i što zahteva od srpskog rukovodstva da prihvati njihov mirovni plan kao preduslov za direktne pregovore.“[12] Međutim, Karterov apel je u krugovima donosilaca odluka bio ignorisan budući da su odluke o završetku rata već bile donete.

Frontalno agitovanje

Pisati i slati pisma, boriti se, govoriti, delovati za srpsku stvar nakon svih ovih događaja bilo je sve samo ne lako. Bila je to nesumnjivo patriotska borba, iskrena i puna ljubavi prema svojoj zemlji i svom narodu. Kako se kraj ratnih dešavanja bližio kraju i kako je trebalo da se izvrši konačno deljenje karata, srpska dijaspora u Americi, predvođena Kongresom srpskog ujedinjenja, rešila je da uloži svoje poslednje napore kako bi se, ako ništa drugo makar čuo glas obespravljenog srpskog naroda, unapred osuđenog na propast.

Da je postojala iole smislena i koordinisana zajednička strategija matice i dijaspore to lobiranje bilo bi znatno uspešnije i efikasnije. Međutim, kako to nije bilo moguće zbog mnoštva razloga koje smo već naveli sve se svelo na to da dijaspora izdvaja svoj novac iz džepa. Cene oglasa su se, u zavisnosti od veličine, stranice i dana u nedelji, kretale u rasponu od 15 do 70 hiljada dolara . Mahom su to bila otvorena pisma predsedniku Klintonu štampana na trećini ili polovini stranice.[13]

Tako se prvi oglas te 1995. godine pojavio u Vašington postu pod naslovom „Amerika u ratu – zašto?“, gde su navedeni razlozi zbog kojih Amerika ne bi trebalo da ulazi u rat u Bosni. Zatim su usledila dva oglasa u Vašington tajmsu od kojih je prvi izazvao veliku pažnju američke javnosti.

Naime, 8. septembra, na celoj jednoj stranici pomenutog lista izašao je tekst pod nazivom „Klintonov rat – američka sramota“ u kom je, između ostalog, istaknuto da Klinton „čini ratni zločin, krši ustav i vređa moral time što bombarduje Srbe hrišćane u Bosni“ (povod je bila druga po redu tragedija na pijaci Markale i eksplozija bombe od 28. avgusta 1995. za šta su neosnovano odmah okrivljeni Srbi, a nakon čega je krenulo masovno bombardovanje srpskih položaja u BiH).[14]

Primerci Vašington posta i Vašington tajmsa izloženi na policama trafike (Foto: AP Photo/Manuel Balce Ceneta)

To pismo je potom 13. septembra razdeljeno svim članovima oba doma američkog Kongresa zajedno sa odličnim člankom „Bomb, kill, bomb“ Abrahama Rozentala (Abraham M. Rosenthal)[15] koji se pojavio (videti ovde) u istom broju Njujork tajmsa kad i oglas KSU (8. septembra). Koliko je pomenuti članak protiv Klintona „pogodio u metu“ dovoljno govori činjenica da je Đorđević ubrzo dobio anonimnu telefonsku poruku da će mu karijera biti ugrožena, ukoliko nastavi da kritikuje predsednika i vladu.[16]

Da Vas podsetimo:  Nepoznati heroj

Štaviše, pomenuto bombardovanje Srba bilo je povod za masovne demonstracije američkih Srba pred Belom kućom u Vašingtonu, u Feniksu, Los Anđelesu, Čikagu… Istovremeno, 11. septembra te iste 1995. u uticajnom Vašington postu pojavljuje se članak Henrija Kisindžera pod naslovom „Bosnia: Only just beginning“(videti ovde) u kome on pozitivno ocenjuje ideju o podeli Bosne između tri verske i etničke grupe i gde na kraju predlaže rešenje:

„Jedini odgovorni ishod je da se Bosna definiše kao država muslimanske zajednice i da joj se velikodušno ponude granice, a da se drugim zajednicama dâ pravo na samoopredeljenje.“[17]

KSU je, iako svestan da su najvažnije odluke o BiH već donete u najvišim američkim spoljnopolitičkim krugovima, napravio na stotine kopija članka i poslao ih na mnoge adrese, naglašavajući upravo stavove Kisindžera.

Drugi oglas u Vašington tajmsu, pod naslovom „Amerikanci u bosanskoj močvari – izveštaj o manipulacijama“, usledio je 25. oktobra gde je ukazivano na režirane slučajeve protiv Srba, poput dve tragedije na pijaci Markale 1994. i 1995. godine.

Nismo bili sami

Pored ovih lobističkih inicijativa, KSU je predano radio i na drugim poljima, pa je tako, na njihovu inicijativu, osnovano telo zvučnog naziva – Vizantijski savez Amerike (Byzantine Alliance of America) koji je vodila uspešna i ponosita Srpkinja, humanitarka, crkvena dobrotvorka i žena od ugleda u američkom poslovnom i finansijskom svetu Desa Tomašević Vejkman (Desa Tomasevic Wakeman). Savez, koji su osnovale četiri vodeće pravoslavne organizacije u Americi: Jermenska alijansa, Ujedinjeno helensko-američko društvo Severne Kalifornije, Američko-ruski kongres i naš KSU, takođe je bio aktivan i slao pisma članovima Kongresa zalažući se za zaštitu i razumevanje položaja Srba.[18]

Ako tome pridodamo i već pomenuto Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva koje je aktivno branilo Srbe i lobiralo u našu korist onda ćemo videti da su Srbi, bez obzira na možda naizgled minornu ulogu ovih organizacija, imali određenu podršku u SAD i to se bez ikakve sumnje primetilo i u Vašingtonu.

Naravno, problem novca (pa samim tim i njihovog funkcionisanja) bio je hroničan i možemo samo da se pitamo kakva bi njihova uloga bila da je sve ovo matica sistematski podupirala i podržavala. Da je bilo sluha, strateškog razmišljanja, pameti i razuma, sigurno je da bi uticaj prosrpskih jevrejskih krugova u SAD bio makar malo jači, glasniji i uticajniji. To su teme za razmišljanje za neke nove generacije koje dolaze, a koje bi želele da probaju da isprave ovakve grube greške svoje zemlje.

Pripadnici američke vojske sa zastavama Izraela i Sjedinjenih Država tokom posete izraelskog ministra odbrane Avigdora Libermana Pentagonu, Vašington, 26. april 2018. (Foto: Brendan Smialowski/AFP/Getty Images)

Da stvar bude još zanimljivija, Srbi su imali podršku i unutar američkih krugova[19] i pojedinaca koji nisu zaboravili ni svoje poreklo, ali ni zajedničke srpsko-američke svetle trenutke tokom Drugog svetskog rata. Pomenućemo ovom prilikom jedno značajno ime koje je stalo u odbranu Srba, i još jednu značajnu priliku za efikasnije lobiranje koju smo zbog svog nemara i svojih ideoloških zabluda propustili da iskoristimo.

Pukovnik američke mornarice u penziji Mičel Pejdž (Mitchell Paige, srp. Mihajlo Pejić) proslavio se u čuvenoj bici za Gvadalkanal 1942. godine u Drugom svetskom ratu, za šta je odlikovan najvišim američkim vojnim odlikovanjem – Medaljom časti (Medal of Honor). On je rođen u Americi od srpskih roditelja poreklom iz Krajine i bio je, što je veoma zanimljivo, veliki prijatelj sa ocem Miroslava Đorđevića – Dragoslavom Đorđevićem.

Ne zaboravljajući svoje srpske korene, a istovremeno želeći da svojim uticajem, kao jedan od velikih američkih heroja (o njegovim podvizima pročitajte ovde) iz Drugog svetskog rata, pomogne Srbima, pukovnik Pejdž je 11. juna 1995. napisao pismo admiralu Džejmsu Nansu (James Nance), šefu osoblja Odbora za spoljne poslove Senata, koji je bio desna ruka već spominjanog senatora Helmsa, predsedavajućeg tog Odbora poznatog po njegovoj antisrpskoj retorici. Zbog značaja tog pisma prenećemo ovde neke njegove delove:

„Naša velika nacija počinila je strahovitu nepravdu prema narodu koji se borio sa nama u dva svetska rata, koji je spasao više od pet stotina američkih pilota i pretrpeo ogromne gubitke. Njihovog vođu predsednik Truman odlikovao je Legijom za zasluge, najvećim odlikovanjem koje se dodeljuje strancima. Da, ja pišem o Srbima i Srbiji. […] Senatora Helmsa cenim kao časnog čoveka i patriotu. Njegovo pismo upućeno mom prijatelju Dragoslavu Đorđeviću (poslato 25. maja u kojem je tvrdio da su Srbi odgovorni za sprovođenje najvećeg etničkog čišćenja u ovom veku posle genocida nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu) uistinu me deprimira, jer nastavlja seriju netačnih informacija o građanskom i verskom ratu u bivšoj Jugoslaviji. […] Na senatoru Helmsu, kao predsedniku Odbora za spoljne poslove Senata, sada leži ogromna odgovornost, koja se ne tiče samo Ustava, već i morala. […] On mora da sazna istinu o Srbima i Balkanu – za svoje dobro, za naše dobro, za dobro Amerike“.[20]

Pejdž je u svom pismu vrlo dobro ukazao na ono na šta naša matica zbog ideoloških prepreka nije mogla da se osloni, a to su prijateljstvo i saradnja naša dva naroda tokom Drugog svetskog rata. Jasno je i zbog čega – to smo pomenuli u prvom delu ovog članka, ali treba istaći opet – Milošević se nalazio na potpuno drugoj ideološkoj strani od one koja je tokom pomenutih ratnih zbivanja direktno sarađivala sa Amerikancima i koje je večno zadužila herojskim spašavanjem i evakuacijom njihovih pilota sa svoje teritorije.

Naravno, govorimo o ravnogorcima Dragoljuba Mihailovića i operaciji „Vazdušni most“ ili „Halijard“ (o čemu sam već pisao ovde) iz 1944. koja je postala simbol prijateljskih odnosa Srbije i Sjedinjenih Država. Reč je o najvećem spašavanju američkih života iza neprijateljskih linija u američkoj istoriji, koje se danas, svake godine, redovno obeležava na najvišem državnom nivou na Galovića polju u Pranjanima, a koje se američki veterani (videti ovde) i vojni krugovi (videti ovde) s ponosom prisećaju.

Iako nam je ideologija novog svetskog poretka namenila ulogu, odnosno ulogu žrtve velikog geopolitičkog pohoda na istok, pitanje je kakav bi ishod bio da smo pre početka jugoslovenske krize više potencirali na „Halijardu“, da smo razumeli i više ulagali u samo lobiranje u „srcu sistema“ (Kongresu, Stejt departmentu, medijima glavnog toka) i da su, na kraju krajeva, dijaspora i matica samo – normalno komunicirali. Dakle, pitanje je da li bismo prošli kako smo prošli da smo državu stavili iznad partije i ideologije, a ne obrnuto.

Zastave Srbije i pripadnici Garde tokom obeležavanja 76. godišnjice operacije „Halijard“, Pranjani, 26. septembar 2020. (Foto: Tanjug/Andrija Vukelić)

Bilo kako bilo, KSU je nastavio sa svojom kampanjom, pa je tako Đorđević konstantno slao pisma senatorima, poput Fila Grama (Phil Gramm), i poslanicima, poput Ričarda Armija (Richard Armey), koji je bio tadašnji vođa poslaničke većine u Predstavničkom domu, u kojima ih je molio da ne podržavaju ranije pomenutog ratnohuškačkog senatora i jednog od poznatijih američkih „jastrebova“ Boba Dola, koji je sprovodio neprekidnu antisrpsku kampanju i pozivao na bombardovanje Srba u BiH.[21]

Kako bi pojačala lobiranje, delegacija KSU je, posredstvom agencije „Manatos i Manatos“ otišla u dvodnevnu posetu Kongresu gde im je namera bila da profesori Žarko Bilbija i Ronald Hačet (Ronald Hatchet), direktor Međunarodnih studija na Univerzitetu Sveti Tomas u Teksasu, objasne političku situaciju u BiH najznačajnijim političarima u Kongresu, a pogotovo onima u odborima za spoljnu politiku u oba doma.

Ohrabreni uspešnim prijemom u Kongresu, Srbi su želeli da upute pismo tadašnjem američkom državnom sekretaru Vorenu Kristoferu (Warren Christopher) i angažuju jedan broj poslnika da lobiraju za postizanje mira u Bosni. Endi Manatos je razgovarao sa Lijem Hamiltonom, a Đorđević sa poslanicima Bilom Bejkerom (William [Bill] Baker)[22] i Denom Bartonom da budu inicijatori te akcije sa čime su se oni složili. Koliki je ugled Miroslava Đorđevića i njegovog KSU bio u Kongresu dovoljno govori činjenica da je pomenuto pismo prihvatilo i potpisalo 146 poslanika Predstavničkog doma, nakon čega je ono, 4. avgusta 1995. godine, uručeno državnom sekretaru. U njemu je pozvano na „uspostavljanje neposrednih mirovnih pregovora među zaraćenim stranama i apelovano na izbegavanje uplitanja američke vojske na Balkanu“.[23]

I sada zamislite tih 146 poslanika koje smo u tom haotičnom trenutku uspeli da pridobijemo i to bez podrške države; bez sistematskog lobiranja, nakon višegodišnje medijske antisrpske propagande i opšte satanizacije kojoj smo bili izloženi, i samo na osnovu ličnog ugleda naših ljudi u Sjedinjenim Državama. I zamislite da je makar jedna od pobrojanih stvari bila drugačija i da je išla nama u korist. Jer, samo pismo bilo je dokaz da Srbi ipak nisu bili sami i bez saveznika u Kongresu, ali naša je nesreća što nismo kao država prstom mrdnuli da ovaj broj – a samim tim i naš uticaj u Kongresu – povećamo i tako poboljšamo sopstveni položaj u najmoćnijoj državi sveta.

Podvig Srpkinja

Na ovom mestu ćemo pomenuti još jednu važnu inicijativu koju su tokom 1995. osmislile i uspešno sprovele tri Srpkinje, tri članice KSU iz San Franciska, zahvaljujući kojima su spaseni mnogi životi, ispravljena velika nepravda i skrenuta pažnja na brojna stradanja srpskog naroda koja su ostala skrajnuta i u senci. Sledeći događaj veoma je važan jer pokazuje na jednom mestu istinu, humanost i patriotizam – sve čemu je naša dijaspora tokom teških vremena težila i sve ono što ju je svih tih godina krasilo.

Naime, Mirjana Samardžija, Desa Tomašević Vejkman i Mirjana Mišić su se udružile kako bi podstakle američku javnost da uvidi da su i Srbi bili žrtve u ratu u Jugoslaviji. One su osnovale Američko-srpsko udruženje žena (ASUZ) sa ciljem da uspostave dijalog sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu i da tako pokušaju da se izbore za zatvaranje logora u BiH u kojima su držani i maltretirani Srbi.[24]

Sve je krenulo tako što je glavni tužilac novoosnovanog Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu Ričard Goldston (Richard Goldstone) februara 1995. bio gost i glavni govornik na jednom skupu Saveta za spoljne poslove u San Francisku. U jednom povoljnom trenutku, njih tri su mu prišle i obavestile ga o teškoj situaciji u logoru „Silos“ u naselju Tarčin (opština Hadžići, blizu Sarajeva), u kojem su pripadnici Armije BiH držali i mučili srpske civile. Goldston o tome, navodno, nije znao ništa i predložio im je da ga detaljnije pismeno o tome obaveste.

Bivši glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu Ričard Goldston (Foto: Wikimedia/Alex Catalan/Sifiboy31)

Nakon tog sastanka i razgovora, nastalo je pomenuto udruženje, formalno van KSU, kako bi se bavilo samo ovim problemom. Samardžija, Tomašević Vejkman i Mišićeva sastavile su izveštaj, poslale ga Goldstonu, dok su kopije uručene poslanicima u Kongresu, kao i nadležnim službama u Stejt departmentu.

Zatim je Đorđevićev prijatelj, pomenuti poslanik Vilijam Bil Bejker, preuzeo na sebe obavezu da stupi u vezu sa takođe pominjanim poslanikom Kristoferom Smitom, predsedavajućim Helsinške komisije, a ovaj je 6. jula zvao ambasadu BiH u Vašingtonu u vezi sa logorom u Tarčinu. Đorđević je takođe izveštaj predao Denu Bartonu koji ga je sa propratnim pismom prosledio Stejt departmentu, a zatim i državnom sekretaru Vorenu Kristoferu i to u dva navrata – 7. jula, pa ponovo 4. avgusta. Zatim je zatražio od Stejt departmenta da radi na tome da se Srbi oslobode. Kada je odgovor stigao, u njemu je netačno pisalo da je Tarčin „samo zatvor za kriminalce“.[25]

U međuvremenu, svi ti napori dali su rezultat – tribunal je stupio u kontakt sa ASUZ i zamolio ih za saradnju. Stručnjaci iz Haga su zatim došli u SAD kako bi uzeli izjave svedoka koji su tokom rata bili u logoru, a koji su kasnije kao izbeglice ušli u Sjedinjene Države. ASUZ je zatim – što nije bio nimalo lak proces zbog bezbednosnih razloga – pronašao i identifikovao bivše logoraše i odredio četiri lokacije na kojima će se tim tribunala sresti s njima. Koliko je ovo bila dobra i korisna inicijativa pokazuje i činjenica da je Goldston, tokom istrage, doznao ne samo za Tarčin, već i to da su logore „Čelebići“ i „Musala“ u Konjicu vodili vojnici pod komandom viših ešalona Armije BiH.

Da Vas podsetimo:  Jevrejska okupacija Srbije će postati sve okrutnija i agresivnija (1)

Istražitelji tribunala su, nakon što su prethodno dva puta bili odbijeni od strane Sarajeva, i usled neprekidnih pritisaka, uspeli da izdejstvuju da žene iz udruženja posete logor u Tarčinu, sretnu se i razgovaraju sa zarobljenicima. Od tog časa, one su neprestano apelovale da se logor zatvori i ljudi puste na slobodu, ali je on ostao da radi čak i nakon Dejtonskog sporazuma. Međutim, ove hrabre Srpkinje nisu odustajale, već su prešle na novi plan.

Udruženje je preko rođake Dese Tomašević Vejkman, Tine Tomašević, koja je radila u kancelariji demokratskog poslanika iz Kalifornije Rona Delamsa (Ron Dellums), Afroamerikanca i čoveka koji je čak 14 puta biran u Predstavnički dom Kongresa, uspelo da upozna američke zvaničnike sa slučajem logora u Tarčinu. Nakon što su se sastale sa njim i objasnile mu samu problematiku, Delams je bio zainteresovan da nam pomogne i stoga je, obratite pažnju, lično napisao pismo predsedniku Klintonu, koga je poznavao. U pismu je, između ostalog, naveo:

„Mi ne smemo koristiti dvostruke standarde u potrazi za pravdom“ i „Sjedinjene Američke Države moraju da insistiraju da se logor u Tarčinu zatvori“.[26]

„Pošto nije dobio odgovor od Klintona, Delams je kopiju pisma predsedniku cirkularno poslao svim članovima Kongresa. Pod sve većim pritiskom Kongresa, Bil Klinton je intervenisao kod Izetbegovića koji je istrajavao u nameri da se logor za srpske civile ne zatvara. Klinton je odbacio njegove razloge za održavanje tog i drugih logora i zahtevao da se svi zatvorenici oslobode. Tako je logor u Tarčinu napokon zatvoren 27. januara 1996. i svi logoraši pušteni su na slobodu“.[27]

Demokratski kongresmen iz Kalifornije Ron Delams stisnutom pesnicom na konferenciji za medije najavljuje penzionisanje u Kongresu, Ouklend (Kalifornija), 17. novembar 1997. (Foto: AP Photo/Ben Margot)

Takođe, jedan od zatvorenika iz Tarčina bio je izbeglica u San Francisku i naše žene su ga odvele kod poslanika Delamsa kako bi se upoznali i kako bi mu se ovaj lično zahvalio zbog slobode. Bio je to emotivan susret na kome je i sam poslanik Delams, ganut njegovom sudbinom, zaplakao.[28]

To je, ukratko, bila priča o Tarčinu. Doskora neprimetna i nepoznata i užoj i široj javnosti ove zemlje. Ali ne više. Jer ovakav uspeh, jedan od najvećih koji su naši iseljenici uspeli da ostvare, zaslužuje da se o njemu piše i govori sa velikim pijetetom i pre svega s poštovanjem prema našim hrabrim ženama kojima nije bilo teško da čitavu priču pokrenu. Ovo je još jedan primer koliko smo mogli i kakve su bile naše mogućnosti, ali i još jedna tema za razmišljanje šta smo sve tek mogli da učinimo da je matica želela da sarađuje sa svojim kćerima i sinovima u rasejanju.

Elem, značaj ovog postignuća, kako ističe Đorđević, bio je višestruk:

„Pokazao je (a) da su i Srbi takođe bili žrtve a ne samo agresori i ubice, kako ih je američka i zapadna propaganda predstavila svetu; (b) da je svetska javnost bila izmanipulisana; (v) da srpski čelnici u Srbiji i BiH uopšte nisu shvatili značaj propagande i demonizacije Srba i (g) da je odbijanje matice da sarađuje sa dijasporom nanelo ogromnu štetu Srbiji i Srbima“.[29]

Vrlo kratko, vrlo precizno i potpuno jasno rečeno.

Lobiranje oko Dejtona

Ako je situacija po Srbe do 1995. bila izuzetno nepovoljna, gotovo bezizlazna, šta onda reći nakon Srebrenice i „Oluje“, etničkog čišćenja Srba iz Krajine i dolaska neprijateljskih vojnika u neposredno okruženje Banjaluke? Bilo je jasno da će nakon svih ovih dešavanja konačno morati da dođe do mira i da suprotstavljene strane silom moraju biti dovedene za pregovarački sto. Tako je, kao što je poznato, i bilo. O Dejtonu je bilo dosta radova, puno se pisalo i piše se i dalje, a kako nam neka najnovija dešavanja povodom 25. godišnjice njegovog donošenja pokazuju, tek predstoje ofanzive da se njegovi temelji, a sa njima i sama Republika Srpska, uruše i tako definiše neka nova, građanska Bosna i Hercegovina. Njime se nećemo previše baviti na ovom mestu.

Hajde da vidimo kako su tekli poslednji, i u pravom smislu te reči donkihotovski napori srpske dijaspore da se postigne rešenje prihvatljivo za sve, ali i da se još jednom osvrnemo na kraj marta 1994. i odbijeni „Dejton 1“, ako se tako može reći.

„Sredinom oktobra, pred početak mirovne konferencije u Dejtonu, Odbor KSU u San Dijegu u južnoj Kaliforniji, organizovao je sastanak sa Njutom Gingričem (Newt Gingrich)[30], predsedavajućim Donjeg doma Kongresa, tokom njegove posete gradu“. U tom razgovoru sa njim, Srbi su tražili da „Kongres zauzme stav koji bi, na neki način, sputao vladu i Holbruka da rade bez ikakvih smernica i ograničenja“.[31]

Bivši predsedavajući Predstavničkog doma Njut Gingrič predstavlja Donalda Trampa na mitingu u Sinsinatiju (Ohajo) tokom Trampove predsedničke kampanje, 06. jul 2016. (Foto: John Sommers II/Getty Images)

Negde u tom periodu (25. oktobra), objavljen je već spomenuti oglas u Vašington tajmsu, da bi, dva dana pred početak mirovnih pregovora u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson kod Dejtona (30. oktobra), Predstavnički dom usvojio jednu važnu rezoluciju prema kojoj pregovarači u Ohaju „ne treba da računaju na to da će kopnene snage SAD podržati bilo kakav sporazum o kraju građanskog rata u Bosni i Hercegovini“.[32] Takođe, u rezoluciji stoji i „da oružane snage Sjedinjenih Država ne bi trebalo da budu raspoređene na terenu na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine radi sprovođenja mirovnog sporazuma sve dok Kongres ne odobri takvo raspoređivanje“ (videti ovde).

Vašington post je tog istog dana pisao da „Predstavnički dom ovom rezolucijom ograničava ulogu SAD na Balkanu“ i „da se njoj protivi Ričard Holbruk smatrajući je štetnom za Sjedinjene Države“.[33] Kako naglašava Đorđević:

„Gingrič je ovog puta ispunio naša očekivanja. Tim stavom Kongres je indirektno, ali jasno dao na znanje vladi da mirovni sporazum treba da bude tako sklopljen da se ne nameću uslovi koji bi primorali američku vojsku da ih sprovodi silom“.[34]

Pomenuti oglas iz Vašington tajmsa je, putem agencije „Manatos i Manatos“, prosleđen najvažnijim članovima Kongresa uz molbu da se zastupa stav da „u slučaju da Amerika pošalje svoje vojnike u BiH, njihova uloga i dužnosti moraju tačno da se utvrde i ograniče“. Tako je KSU, pomoću 6o članova Kongresa koji su nam bili naklonjeni (a koliko ih je danas?), pokušao da izvrši poslednji pritisak na vladu da se, u slučaju da dođe do angažovanja američkih trupa u BiH, uspostave pravila ponašanja.

Kada je usvojen Dejtonski sporazum kojim je okončan krvavi rat u bivšoj Jugoslaviji, i kada je obelodanjeno šta je koja strana dobila, profesor Žarko Bilbija, Moma Tasić i Miroslav Đorđević su se podsetili onog Veršbouovog predloga iz marta 1994. i uporedili ga sa onim što je rešeno u tom trenutku:

„Što se tiče teritorije, odnos je ostao 51 procenat za Muslimane i Hrvate i 49 procenata za Srbe. Značajni gubici bili su, kako smo mogli da ustanovimo u tom trenutku, sledeći: Sarajevo je bilo izgubljeno, izuzetno važno pitanje strateškog koridora između Republike Srpske i Srbije, Brčko je ostalo nerešeno, Goražde je pripalo Muslimanima, sa koridorom koji ga je spajao sa Sarajevom, Republika Srpska nije dobila izlaz na more južno od Dubrovnika“.[35]

U kratkom periodu između 22. novembra (dana nakon završetka pregovora u Dejtonu) i 14. decembra (dana zvaničnog potpisivanja Dejtonskog sporazuma u Parizu) KSU[36] je nastojao da održi pritisak na vladu SAD, pa je tako pismom od 27. novembra traženo od tri senatora i sedam članova Predstavničkog doma „da ponovo hitno upute zahtev vladi, ili neposredno, ili donošenjem još jedne rezolucije u Kongresu, da se za vojsku SAD u Bosni i Hercegovini, a indirektno i korpus NATO snaga, uspostave obavezujuća pravila ponašanja“.[37]

Američki Kongres u Vašingtonu (Foto: Reuters/Erin Scott)

Predlog je bio skoro isti kao iz oktobra, a nosio je formalan naziv „Kodeks ponašanja Misije u Bosni i Hercegovini ili kako sprečiti gubitke SAD“. Akciju, koju je u Senatu predvodila senatorka iz Teksasa Kej Bejli Hačison (Kay Bailey Hutchinson), a u Domu poslanik Den Barton iz Indijane, podržao je i jedan od retkih glasova razuma u SAD u to doba i čovek sa ogromnim  autoritetom i integritetom, Li Hamilton, lider demokratskih (!) poslanika u Odboru za spoljne poslove Predstavničkog doma.[38]

Sama činjenica da je on bio deo iste stranke kao i Klinton već puno govori – i o ugledu naših ljudi u Americi, ali i našoj nesreći što ova zemlja nije učinila apsolutno ništa da pomogne da Li Hamilton možda još srdačnije zastupa naše interese u SAD. Možda bi sve bilo znatno drugačije…

Umesto zaključka

Verovatno je da dobar deo vas sada, nakon svega pročitanog u prethodna tri dela teksta, sve što može da izgovori jeste – šteta, velika šteta! I verovatno je da sada u sebi, kada „premotavate film“ i razmišljate o svim tim propuštenim prilikama, izgovarate ono naše čuveno „šta bi bilo kad bi bilo“. Eh, da! Deža vi, zar ne? Budite iskreni i recite koliko puta ste to pomislili gledajući silne neuspehe naše fudbalske reprezentacije i računajući hoćemo li sada, kada smo izgubili svoju odlučujuću utakmicu, ipak proći dalje, ako drugi (pa i treći) odigraju za nas i u našu korist. Kao da nam je suđeno da s naknadnom pameću govorimo o stvarima koje smo mogli ranije da postignemo…

Ruku na srce, kada pogledamo kakve smo sve prilike propustili i šta smo sve preturili preko glave u tih pet ratnih, pa zatim i ovih 25 narednih godina – dobro i postojimo, i kao država i kao narod. I ako ste se makar malo zabrinuli čitajući ovaj tekst, dobro je! Ako ste bili ljuti, iznenađeni ili šokirani zbog svega pročitanog, dobro je! To je dobar znak, jer vam je stalo do Srbije i svog naroda. A ovoj zemlji su kao suvoj zemlji kiša potrebni baš takvi ljudi.

Na protekle događaje ne možemo da utičemo. Možemo da ih tumačimo, da ih izučavamo, da o njima pišemo analize, studije, organizujemo konferencije, debatujemo, ali ih ne možemo promeniti. Na sadašnjost, međutim, i te kako možemo i moramo. Ova analiza je zapravo imala za cilj da napravi osnovu za takvu vrstu društvenog dijaloga kakav, nažalost, danas ne postoji u Srbiji ni o jednoj temi. Ta osnova se sastoji u učenju na sopstvenim greškama, a njih je, kao što ste mogli da vidite, bilo u izobilju. I vreme je da sada, baš sada, kada smo se sa njima detaljnije upoznali, probamo da ih razumemo i svoje buduće delovanje usmerimo tako da ih više nikada ne ponovimo.

Jer, Srbija je mnogo pogrešila i, mirne duše to možemo reći, debelo se ogrešila o svoj narod u rasejanju. Naša zemlja se, počevši od 1945. godine, prema Srbima širom sveta – a pogotovo u Sjedinjenim Državama – ponašala maćehinski i tvrdoglavo odbijala njenu prijateljski pruženu ruku. Dok je tadašnja SRJ svakim novim danom tonula sve dublje i dublje, dijaspora se predano borila protiv antisrpske histerije, protivničkih lobija i njihovih raznoraznih štetnih političkih inicijativa, pisala, molila, putovala, svedočila, sve to debelo svojim novcem platila, iznova i iznova pružala ruku matici, a da nikada prijateljski stisak njene ruke nije osetila.

Dijaspora je pisala – matica nije odgovarala, dijaspora je predlagala – matica nije prihvatala, i šta god da su američki Srbi pokušali, bili su ignorisani i verujem da ih je to najviše pogađalo. Pa čak i kad je bilo naznaka da će se nešto izmeniti nakon Miloševića, i kada je bilo nekih sastanaka i susreta – sve je ostalo samo „vetar i prašina“, dok je ogorčenost rasutih Srba samo rasla. Njima se i dalje niko ne obraća, njih i dalje niko ne pita za mišljenje, niti ih konsultuje za bilo šta. Kada dođu ovde niko ih, osim naše crkve, ne dočekuje. O njima se ništa, ili vrlo malo zna, i kao i dalje postoji ta nepodnošljiva ideološka stigma zbog toga što su bili na suprotnoj strani od one koja je, najviše zahvaljujući geopolitičkoj podeli karata, pobedila u Drugom svetskom ratu, i čiji potomci i ideološki naslednici i danas obitavaju u dobrom delu i vlasti i opozicije.

Da Vas podsetimo:  Doček Nove godine
Miroslav Đorđević sa članovima Kongresa srpskog ujedinjenja (Foto: CLIO/Arhiva KSU/Novi Standard)

To je vrlo uočljivo svakome ko malo detaljnije prati našu političku scenu, kritički analizira stvari, trezveno misli i rezonuje svojom glavom. Drugim rečima, ukoliko Srbija želi „da stane na noge“ ona mora i simbolički i suštinski da se, duboko u sebi, odrekne bratstvojedinstveno-titoističko-jugoslovenske dogme. Nakon dva neuspela južnoslovenska braka, ma koliko neki od njih u određenom istorijskom trenutku bili uspešni ili uticajni, vreme je da se okrenemo sebi, a to znači i zapostavljenoj, zaboravljenoj i odbačenoj srpskoj dijaspori, na svim meridijanima. I taj zaokret, koji je tiho počeo da se pomalja među mlađim generacijama, moramo da ubrzamo, jer će brojnim podelama iznutra načetoj Srbiji biti sve teže u godinama koje slede.

Treba da shvatimo da više nismo SR Srbija i da njen grb mora da se što pre ukloni iznad ulaza u Predsedništvo; da 7. jul nije Dan ustanka; da 29. novembar nije Dan republike; da se onaj prostor između VMA i BIA sa drvoredom u obliku reči „Tito“ dodatno pošumi kako bi se zakamuflirao njegov sadašnji izgled; da se otkriju mnoge istorijske istine i otvore brojni arhivi; da dijaspori pružimo ekonomske olakšice za investicije i prestanemo da ih „reketiramo“; da im omogućimo veći broj biračkih mesta prilikom izbora u matici; da se sa uvažavanjem i poštovanjem odnosimo prema svojim državnim simbolima, što znači da prestanemo da koristimo državnu zastavu kako nam se prohte, već da zastarelu zastavu, izbačenu iz upotrebe krajem 2010. godine, izbacimo i suštinski i koristimo samo novu i jedinu zvaničnu koju imamo.

Uostalom, uđite na sajt Vlade Srbije i pogledajte fotografije ministara. Iza njihovih leđa stoji baš ta stara zastava. I to je samo jedan u moru primera. To je neshvatljivo i nedopustivo, i nijedna (ozbiljna) država sebi to ne sme da dopusti. Džaba nam novi praznici i spomenici, ako najznačajnija politička institucija u zemlji ne poštuje sopstvenu zastavu i uopšte ne obraća pažnju na to.

Na kraju, moramo da prihvatimo Srbe iz rasejanja kao svoje, ne stigmatizujući ih ni po jednom osnovu i ne pretvarajući se da su nam dragi samo onda kada putem doznaka šalju milijarde evra u Srbiju. Tu negativnu tendenciju – nezahvalnost – moramo da iskorenimo, jer to nikada nije krasilo ovaj narod. To je najmanje što matica može da učini za Srbe u rasejanju, nakon svega što su oni učinili za nju.

Prvo i osnovno, ako je moglo da se osnuje Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog (?), sasvim je sigurno da je moglo da se ponovo osnuje i Ministarstvo za dijasporu. Ako hoćemo da definišemo svoje nacionalne interese i borimo se za njih, ako želimo da očuvamo jedinstvenost srpskog bića u čitavom svetu, ako želimo da sprečimo da se nove generacije u dijaspori otuđe i udalje od srpskog jezika i srpskog identiteta, ako želimo da oživimo naše usahle, a nekada respektabilne, kulturne centre širom sveta, pa, na kraju krajeva, ako želimo i da projektujemo svoju kakvu-takvu „meku moć“ i uticaj tamo gde nam se takva prilika pruža, onda nam je neophodna jedna ovakva institucija. Ne možemo se večito oslanjati samo na SPC i očekivati da ona radi posao države.

Imamo mlade, školovane, pametne i uspešne ljude. Ima ih pregršt, svuda oko nas, ali se ne vide i ne čuju! Uveren sam da bi velika većina njih oberučke i s puno elana prihvatila da radi u državnom, ali ne i u stranačkom interesu. Isto tako znam da je ova ideja gotovo neostvariva u našoj zemlji, ali čvrsto verujem da ako postoji volja i to bi moglo da se uredi. Jer ovo je nadstranačka stvar, stvar od strateškog i nacionalnog značaja. No, čini se da te volje nema.

To se jasno videlo kada je nekadašnje ministarstvo najpre svedeno na Kancelariju za saradnju s dijasporom, pa onda na Upravu za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu pri Ministarstvu spoljnih poslova koja je sve donedavno, do imenovanja francusko-srpskog humanitarca Arnoa Gujona na mesto v. d. direktora, nekoliko godina unazad ostajala bez svog predstavnika. Skrajnuta i zaboravljena od očiju javnosti.

Arno Gujon, v.d. direktora Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova (Foto: presscentar.uns.org.rs)

Sve i da Gujon uspe (a u čemu mu želimo svu sreću) da makar malo oživi i „vaskrsne“ Upravu i njen rad, efikasna borba naše zemlje za naš narod u rasejanju ne može da se adekvatno, sistematski i strateški vodi bez zasebnog i izdvojenog ministarstva, pa makar ono bilo i nauštrb jednog resora bez portfelja koje se u našem shvatanju politike doživljava kao „stranački postizborni plen“ par ekselans. Na kraju krajeva, ako manje od sedam miliona Srba u Srbiji ima čak 23 ministarstva (prema sadašnjem sazivu), može li skoro pet miliona Srba u dijaspori i regionu da ima makar jedno? Imamo li sluha za tako nešto ili ćemo i dalje da nastavimo sa lošom praksom?

Na kraju, ali ne i najmanje važno, nedavno saslušanje osvedočenih albanskih lobista u Odboru za spoljnu politiku Predstavničkog doma Kongresa, jasno je pokazalo kakav smo poraz doživeli devedesetih, i kakvi nas pritisci oko Republike Srpske i Kosova i Metohije tek očekuju kada Džozef Bajden (Joseph Biden) preuzme dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Nekada smo i mi imali svoje zastupnike u oba doma, lobiste koji su to bili samo zahvaljujući ličnim poznanstvima sa uglednim članovima naše dijaspore u SAD. A danas? Koga imamo danas u Kongresu? (O borbi dijaspore nakon Dejtona i u novom milenijumu neki drugi put).

Neosporna je činjenica da su neke stvari u vezi Srba i Srbije već ranije određene i da tu nikakvih značajnijih pomeranja neće biti u dogledno vreme, ali da li to znači da ne treba da razmišljamo o tome da sistematskim radom sa narednim generacijama u dijaspori (koji mora početi sad i odmah) možemo u budućnosti ostvariti neki značajniji uspeh? Znači li to da nam lobiranje u Stejt departmentu i Kongresu više ne treba i da je sve jednom i zasvagda rešeno? Da su tako razmišljali Đorđević, Tasić, Bilbija, Samardžija i drugi uvaženi članovi naše dijaspore devedesetih, katastrofe sa kojima smo se suočili i njihove posledice sasvim sigurno bi bile još gore.

Zato ova zemlja mora da krene da razmišlja u ovom pravcu. Neka se izgradi još 50 bolnica, asfaltira na stotine kilometara auto-puta (što sve treba pozdraviti!), ali ako sada ne počnemo strateški i državotvorno da razmišljamo, bojim se da nam se ne piše dobro. To razmišljanje nužno podrazumeva uključivanje naše dijaspore u politički i ekonomski život naše zemlje.[39]

Kucnuo je zadnji čas za svesrpski dogovor. Sve buduće nacionalne odluke (pogotovo one u vezi sa statusom naše južne pokrajine), ne možemo i ne smemo donositi bez naših ljudi u inostranstvu i gotovo čitave jedne Srbije van njenih granica. Duboko sam uveren da, ako budemo rešeni da konačno pružimo tu ruku dijaspori, koju nikada nismo pružali do sad, da će oni razumeti našu poruku i želju da u neizvesnu treću deceniju 21. veka uđemo zajedno, a ne odvojeno, složni, a ne zavađeni i podeljeni.

Freska „Sabor srpskih svetitelja“ unutar Stare crkve u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Mi možemo, a Ilija Garašanin, knez Mihajlo Obrenović, Milovan Milovanović, Stojan Novaković i drugi, pokazali su nam da umemo da razmišljamo strateški i u nacionalnom interesu.

Pitanje je samo jesmo li konačno spremni na taj odsudan korak?

(KRAJ)

Radomir Jovanović je jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku i bivši stipendista (sadašnji alumnista) Zadužbine (Fondacije) „Studenica“. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Đorđević, cit. delo, str. 360
[2] Đorđević, cit. delo, str. 362
[3] Đorđević, cit. delo, str. 363-364
[4] Đorđević, cit. delo, str. 365
[5] Nedavno je, u toku ove godine, Bob Dol dobio čak i svoju bistu u Prištini (videti ovde), u znak zahvalnosti zbog zastupanja kosovskih Albanaca u Kongresu i zalaganja za nezavisnost južne srpske pokrajine. Zvaničan povod bila je tridesetogodišnjica posete delegacije američkog Senata Prištini koju je vodio pomenuti senator.
[6] Đorđević, cit. delo, str. 366.
[7] Đorđević, cit. delo, str. 368-369
[8] Pored samog naziva rasprave, glavni razlog kritike ticao se i izbora svedoka, koji su mahom svi bili veliki srbofobi. Jedan od njih bio je, u prethodnom delu članka već pominjani, novinar Roj Gatmen poznat po onoj vesti o navodnim srpskim „koncentracionim logorima“ u BiH.
[9] Đorđević, cit. delo, str. 374
[10] Videti više ovde.
[11] Đorđević, cit. delo, str. 374
[12] Đorđević, cit. delo, str. 375
[13] Đorđević, cit. delo, str. 377
[14] Đorđević, cit. delo, str. 378
[15] Rozental je bio američki novinar koji je bio izvršni urednik Njujork tajmsa od 1977. do 1988. godine, a kasniji kolumnista istoimenog lista (1987-1999).
[16] Đorđević, cit. delo, str. 378
[17] Đorđević, cit. delo, str. 391
[18] Đorđević, cit. delo, str. 379
[19] Pored Pejdža i pomenutog Rozentala bilo je i drugih novinara, intelektualaca i političara koji su imali objektivan odnos prema Srbima. Pomenućemo ovde, recimo, Patrika Bjukenena (Patrick Buchanan) i Džona Pomfreta (John Pomfret) koji je imao nekoliko zanimljivih i važnih članaka (videti ovde i ovde).
[20] Đorđević, cit. delo, str. 381
[21] Đorđević, cit. delo, str. 381-382
[22] Poslanik Bejker je lični prijatelj Miroslava Đorđevića sa kojim se zna još od dana kada su zajedno radili u Mladim republikancima Kalifornije (videti više u Đorđević, cit. delo, str. 329-330).
[23] Đorđević, cit. delo, str. 383
[24] Đorđević, cit. delo, str. 393
[25] Đorđević, cit. delo, str. 395
[26] Đorđević, cit. delo, str. 397
[27] Isto
[28] Ovo je Mirjana Samardžija navela u svom pismu Miroslavu Đorđeviću od 25. aprila 2014. godine koje je on naveo u svojoj knjizi.
[29] Đorđević, cit. delo, str. 398
[30] Đorđević je za Gingriča tvrdio kako je i on bio žrtva propagande i kako je „sledio stado“ u odnosu na pitanje Jugoslavije. Takođe je isticao da je „pratio njegovu karijeru“ i „podržavao ga od prvog dana kada je dobio prve izbore“, ali da je nakon svega zabrinut zbog njegovih neobjektivnih stavova (videti više u Đorđević, cit. delo, str. 332-333)
[31] Đorđević, cit. delo, str. 409
[32] Đorđević, cit. delo, str. 410
[33] Isto
[34] Isto
[35] Đorđević, cit. delo, str. 420,
[36] Kongres srpskog ujedinjenja, prema rečima Mirjane Samardžije, „više ne postoji“ (videti ovde).
[37] Đorđević, cit. delo, str. 421
[38] Đorđević, cit. delo, str. 421-422
[39] Imamo mnogo uspešnih ljudi, bankara, profesora, naučnika, vrlo uticajnih ličnosti čiji potencijal možemo da upotrebimo u borbi za naše interese (videti ovde i ovde). Taj uticaj nije zanemarljiv. Čak su i naši crkveni velikodostojnici vrlo cenjeni pa je tako episkop istočnoamerički g. Irinej čitao molitvu na otvaranju Predstavničkog doma Kongresa (videti ovde). Sve to možemo i moramo mnogo bolje da iskoristimo

Naslovna fotografija: CLIO/Arhiva KSU/Novi Standard

Izvor Novi Standard

2 KOMENTARA

  1. Kritika diaspore, na odbijanje suradnje Srpskih političara, a prije svih Miloševića, za vrijeme raspada SFRJ uveliko gubi VJERODOSTOJNOST činjenicom, da se u cijelom tekstu ( u sva tri nastavka ) , uopšte i nikako nije spomenuo MILAN PANIĆ ,!!
    MILAN PANIĆ uspiješni američki biznismen, srpske nacionalnosti i porijekla, pozvan je da svojim autoritetom i znanjem pomogne Srpskom Narodu, time što će postati PREMIJER !!! On je to prihvatio i tu funkciju obavljao 1992 i 1993 godine. Bio je i predsjednički kandidat i osvojio 35% glasova. Inače u svjetu je poznato još samo jedan slučaj da strani gradjanin zauzme tako visoku funkciju u nekoj zemlji. Radi se opet o američkom gradjaninu, Goldi Meir i drzavi Izrajelu !!

  2. ,,Neka se izgradi još 50 bolnica, asfaltira na stotine kilometara auto-puta (što sve treba pozdraviti!), ali ako sada ne počnemo strateški i državotvorno da razmišljamo, bojim se da nam se ne piše dobro. To razmišljanje nužno podrazumeva uključivanje naše dijaspore u politički i ekonomski život naše zemlje.,,
    Potpuno se slazem sa navedenim delom teksta, ali…..o tome se prica malo ili nimalo. Drugosrbijanci ni u peticijama ne razmatraju navedene teme. Samo nabacuju ,,krupne,, reci, a takve reci su laz i zamagljivanje cinjenica u nasem slucaju.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime