Novi državni udar

0
803
Foto: printscreen


Vesti koje ovih dana privlače najviše pažnje su da je u Srbiji ponovo pokušan državni udar i da je prisluškivan predsednik Republike. Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje je krivično delo iz člana 143 Krivičnog zakonika (KZ), a za službena lica kao učinioce predviđena je kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina. Postoji, međutim, i prisluškivanje koje je zakonito. U zakonu se to naziva tajnim nadzorom komunikacije.

Kada postoje osnovi sumnje da je neko lice izvršilo krivično delo za koje je nadležno (između ostalog) Tužilaštvo za organizovani kriminal, ali i brojna druga teška krivična dela, od ubistva, pranja novca, proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, napada na ustavno uređenje do trgovine uticajem, primanja mita, zloupotrebe službenog položaja i drugog (član 162 Zakonika o krivičnom postupku, ZKP) – tužilaštvo podnosi predlog sudu za nadzor i snimanje komunikacije. Sud o tome donosi naredbu. Prisluškivanje sprovode policija, BIA ili VBA. Po završetku prisluškivanja, snimci komunikacije se dostavljaju sudiji za prethodni postupak.

Ako u roku od 6 meseci od upoznavanja sa prisluškivanim razgovorima tužilac ne pokrene krivični postupak, sudija za prethodni postupak donosi rešenje o uništenju materijala pribavljenog prisluškivanjem. Sudija može da obavesti lice koje je bilo prisluškivano o uništenju snimljenih razgovora, ali to ne mora da učini. Ako su razgovori prisluškivani i snimani protivno zakonu, oni se ne mogu koristiti kao dokaz u sudskom postupku.

Ukratko i pojednostavljeno, ovo su zakonske odredbe koje su relevantne za aktuelna zbivanja u vezi sa navodnim prisluškivanjem predsednika. Prema podacima koje je Vučić izneo u intervjuu Večernjim novostima, nije on bio „na merama“, nego je vodio telefonske razgovore sa licima za koje je doneta naredba o tajnom nadzoru komunikacije. Njemu su diskove sa prisluškivanim razgovorima doneli, kako je izjavio, časni policajci. Obavestio je javnost da je razgovore vodio sa licima koja nemaju veze sa drogom i da su pričali o fudbalu. Objasnio je i da, ako se prilikom prisluškivanja slučajno snimi razgovor sa predsednikom, predsednik o tome mora da bude odmah obavešten.

Vladimir Đukanović je gostujući na Pinku izjavio da je u pitanju pokušaj državnog udara, te da je sistem prisluškivanja bio takav da su neke državne službe pronalazile članove SNS-a koje su lažno sumnjičili za dilovanje drogom, pa da su onda preko njih zapravo prisluškivali predsednika. Đukanović je, podsećanja radi, narodni poslanik, predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva (VSS), član Državnog veća tužilaca (DVT), advokat i branilac u slučaju „Jovanjica“ (to je sam naglasio u gostovanju), a prema medijskim napisima angažovan je kao advokat i u drugim predmetima koji privlače pažnju.

U celoj ovoj priči o državnom udaru nismo mogli saznati najvažnije podatke. Da li je sud doneo naredbu o nadzoru komunikacije? Ako jeste, da li je to urađeno u skladu sa zakonom? Koje lice je bilo predmet prisluškivanja i za koje krivično delo? Da li su snimljeni razgovor korišćeni u krivičnom postupku i da li je prošao propisani rok od upoznavanja tužioca sa snimljenim razgovorima, da bi sud morao da ih uništi? Da li su telefonski razgovori snimljeni od strane neovlašćenih službi, mimo zakonite procedure? Zašto Vučić i Đukanović smatraju da je predsednik morao da bude obavešten o tome da su njegovi razgovori snimljeni, ako je to urađeno u skladu sa zakonom i ako ih je vodio sa licem koje je bilo osnovano sumnjivo za izvršenje nekog teškog krivičnog dela?

Da Vas podsetimo:  Neko se baš okomio na srpstvo i istinu!

Mnogo je pitanja na koja nema odgovora, niti bi ih moglo biti ako je izvršenje legalno preduzete mere u toku. Međutim, u svemu ovome se možda zanemaruje druga strana slučaja – „državni udar“. Policajci koji su dostavili predsedniku diskove sa snimljenim razgovorima i obavestili ga o detaljima ovih posebnih dokaznih radnji su možda sada osnovano sumnjivi za izvršenje krivičnog dela odavanje službene tajne iz člana 369 KZ. Službeno lice koje neovlašćeno drugom saopšti, preda ili na drugi način učini dostupnim podatke koji predstavljaju službenu tajnu kazniće se zatvorom do 5 odnosno do 8 godina. Izuzetak je ako je dostavljena službena tajna bila upravljena na teške povrede osnovnih prava čoveka ili na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije.

I ovde dolazimo do mogućeg odgovora na pitanje zašto se o prisluškivanju priča kao o državnom udaru. Iako državni udar ne postoji kao krivično delo pod tim nazivom, njegovo ubacivanje u kontekst poslužilo bi kao sredstvo za sprečavanje krivičnog postupka protiv policajaca koji su obavestili predsednika o prisluškivanju. Naravno, pod uslovom da je prisluškivanje bilo nezakonito i da je bilo usmereno na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti države. Međutim, onda opet dolazimo do pitanja zašto su ti policajci predali diskove i obavestili o tome predsednika, a ne tužilaštvo. Ako je ugrožena bezbednost države, ako je predsednik nezakonito prisluškivan, onda je adresa za obaveštavanje o tome tužilaštvo, a ne sam predsednik. To policajci svakako znaju. Drugačijim postupanjem dovode u sumnju ne samo svoju dobru nameru, nego otvaraju mogućnost za brojne spekulacije o pravim razlozima predavanja diskova. Naravno, jedno od nagađanja je i mogućnost da do tog materijala nisu došli na zakonit način, jer je postupanje sa takvim snimljenim razgovorima strogo i jasno propisano u ZKP.

Da se na kratko vratimo na tvrdnju da je pokušan državni udar. Državni udar ili puč je protivustavna smena vlasti. To može biti učinjeno nasilnim ili mirnim putem, ali svakako nezakonito i mimo izbora. To su u prošlosti činili Franko u Španiji, Batista na Kubi, Gadafi u Libiji, Pinoče u Čileu itd. Ko je u Srbiji pre nekoliko dana pokušao da izvrši državni udar i da dođe na vlast? Taj koji je hteo da neustavno preuzme vlast je određena osoba, koja oko sebe ima grupu pomagača. Prisluškivanjem predsednika koji razgovara o fudbalskim utakmicama je dosta teško izvršiti puč. Dakle, nije državni udar, ali zašto je bilo potrebno da se vodi kampanja i da se građani ubeđuju u tako nešto?

Državni udar, preveden na krivičnopravne termine, je krivično delo napada na ustavno uređenje iz člana 308 KZ, a može da bude i pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja iz člana 309, ubistvo predstavnika najviših državnih organa iz člana 310 i oružana pobuna iz člana 311 KZ. Ne verujem da će bilo ko biti optužen za neko od ovih krivičnih dela.

Da Vas podsetimo:  Vučić i nacionalna levica

Pitanja koja nisu pravna, ali se nameću kao značajna jesu kako je došlo do toga da predsednik Srbije bude u kontaktu sa licima za koja postoji osnovana sumnja o izvršenom teškom krivičnom delu i kako predsednik zna da ta lica nisu i dalje predmet tužilačke i policijske operativne istrage, to jest prikupljanja dokaza. Na osnovu čega tvrdi da „ti ljudi nemaju veze sa drogom“? Kako to zna Vladimir Đukanović koji o ovom slučaju govori kao o aktivnostima odmetnutih državnih službi, zanemarujući da on sam učestvuje u najvišim telima koja istovremeno razmatraju pitanja u vezi sa pravosuđem i zakonodavstvom. Dalje, da li nam je predsednik saopštio da on, za razliku od ostalih građana, ne sme da bude ni posredno prisluškivan, čak i ako vodi razgovore sa potencijalnim izvršiocem krivičnog dela? I da li smo zaista čuli da ako su ga već prisluškivali, tada su službe o tome morale odmah da ga obaveste? Predsednik nije izvan važenja zakona, može da bude prisluškivan i ne mora o tome da bude obavešten.

Ako postoje „odmetnuti delovi službe“, ko je za to odgovoran? Stefanović kao ministar odbrane, Vulin kao ministar unutrašnjih poslova, Gašić kao direktor BIA? I ko ce snositi odgovornost? Ministarstvo pravde prvi put predvodi dojučerašnja službenica BIA, a Đukanović je najvažnija veza između zakonodavstva i pravosuđa. Sve službe, sva ministarstva i sve institucije su u rukama predsednika i njegovih najbližih saradnika. Ako neko treba da snosi odgovornost za eventualne propuste, onda su to čelni ljudi bliski predsedniku. Ne isključujem mogućnost da je tako nešto cilj ove afere, to jest da se radi o čišćenju sopstvenih redova, za koje je bila potrebna pažnja javnosti i skandal koji će do toga dovesti.

Što se tiče Đukanovića i njegovih funkcija neophodno je ukazati i na izostanak aktivnosti Agencije za borbu protiv korupcije, koja se bavi i sukobom interesa. Đukanović je javni funkcioner po više osnova, shodno odredbi člana 2 stav 3 Zakona o sprečavanju korupcije. Sukob interesa, prema članu 41 istog zakona jeste situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče, ili izgleda kao da utiče na obavljanje njegove funkcije. Đukanović učestvuje u radu Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT), odlučuje o imenovanju i napredovanju sudija i tužilaca, a istovremeno se bavi advokaturom, to jest zastupa i brani u predmetima u kojima kao sudije i tužioci postupaju oni o čijoj će daljoj karijeri možda upravo on odlučivati. On istovremeno ima uticaj i na zakone od kojih može zavisiti ishod postupaka njegovih klijenata, jer je i poslanik i predsednik odbora za pravosuđe. Ovo nije pitanje za advokatsku komoru, jer prema Zakonu o advokaturi (član 40), on to može da radi ako ne zasniva radni odnos, ali ne može prema Zakonu o sprečavanju korupcije. Đukanović svojim javnim nastupima degradira advokaturu, a ponižava tužioce i sudije. Iz njegovih obraćanja je jasno da on raspolaže upitnim pravničkim znanjem, dok se čak hvali svojim angažovanjem u predmetu „Jovanjica“. Upravo ovakvim izjavama i angažovanjem Đukanović stvara sumnju u vezu između vrha vlasti i ovog slučaja. Korišćenje tvrdnji u vezi sa prisluškivanjem, da je tužilaštvo „izmislilo da neko diluje drogu“, da se zahtev za prisluškivanje šalje sudu od „nekog tužioca koji je pristao da radi i ovakve stvari“, sa mesta visokog državnog funkcionera predstavlja neozbiljan amaterski pristup posebnim dokaznim radnjama koje su u savremenoj borbi protiv kriminaliteta nezamenjiv dokaz za otkrivanje krivičnih dela i učinilaca.

Da Vas podsetimo:  „Zapad vrši pritisak na Srbiju“ – Vučićeva propaganda i stvarnost

Ministar Vulin nam je saopštio da je Vučić prisluškivan iz političkih razloga, a da sada moramo da vidimo kojih. Ako se pođe od takve tvrdnje, a da ne postoji objašnjenje, verovatno ćemo doći do iznuđenih i neverodostojnih dokaza. Kao kada bi sud nekog osudio na početku postupka, pa objavio da ćemo vremenom doći i do dokaza. Čuli smo i da se ne može prisluškivati Vučić, a da u tome nema zle namere. Ako nam to kaže prvi čovek policije, onda je jasno da postoje ljudi koji su van zakona. Ko se još ne može prisluškivati? Samo prvi čovek Srbije ili i njegova šira porodica? Da li se mogu prisluškivati ministri? Da li mogu direktori javnih preduzeća? I ko odlučuje da li postoji „zla namera“?

Naravno da se tajni nadzor komunikacije može zloupotrebiti i zloupotrebljava se. Kada službe nekoga prisluškuju ne rade to uvek na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak. Bilo bi dobro da čujemo od predstavnika vlasti da će u svim bezbednosnim službama biti sprovedena detaljna kontrola zbog ovog slučaja i da će protiv odgovornih biti pokrenuti postupci. Moguće je i da je Vučić bio nezakonito prisluškivan, ali ovakvo javno istupanje sa poluinformacijama ostavlja utisak o neozbiljnosti bezbednosnih službi i o pravosuđu koje mora da trpi poniženja od političara.

Zanimljivo je i da su Vučić, Vulin i Đukanović završili pravni fakultet. Pretpostavljam da im je poznata praksa Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa komentarisanjem aktivnih predmeta od strane javnih funkcionera. Takvi komentari su pritisak na tužilaštvo i sud, a političko pozorište za građane. Ovo nema veze sa političkim stavovima. Prateći razvijanje ove afere poslednjih nekoliko dana, osetio sam poniženje, jer sam stekao utisak da ljudi koji vode državu omalovažavaju moju inteligenciju, ali i moje obrazovanje i pravničko znanje. Pretpostavljam da se tako osećaju i mnogi drugi advokati, tužioci i sudije. Svaka afera ove vrste je do sada umanjivala poverenje građana u pravosuđe. Ako postoji namera da se tu stvari promene nabolje, neophodno je promeniti i političku kulturu. Neka se krivična dela istražuju od strane nadležnih organa, ali ne posle pritiska na organe gonjenja, višednevne parade i zaluđivanja građana.

Autor je advokat, predsednik Advokatske komore Vojvodine i nacionalni predstavnik Advokatske komore Srbije u Međunarodnoj uniji advokata.

Izvor: Peščanik

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime