Srbi ili Srbijanci

Kako se predstaviti

Tu, skoro, podseti me jedna moja draže­s­na sagovornica da su u Karađorđevo vreme (1804), u ustanak (is­pravnije, bliže istini: Pokret za obnovu srbske državnosti) u Srbiju stizali dobrovoljci sa raznih strana Srbske Zemlje i da su oni koji su preživeli i ostajali u Srbiji postajali Srbijan­ci. I uz to dodade da su dobrovoljci koji su 1876. godine došli da pomognu Srbiji u ratu protiv Turaka, spevali pesmu “Sa Ovčara i Kablara / Čo­banica progovara / Srbski knjaže, primi naske / U redove srbijanske”.

U 20. veku, za razliku od prethodnih naraštaja (rađanih izvan tada važećih srbskih granica), ovi što dolaze u Srbiju, i u njoj ostaju, neće da budu Srbijanci nego se busaju kako su (po ruskom pravopisu: malim slovima) ličani, hercegovci, crnogorci i slično. I sve to još nekako, ali Srbija je dospela dotle da njome, sa mnogih pozicija, upravljaju oni koji ni groba, makar i jednoga jedinog, nemaju u Srbiji.

Došlo se dotle da se mora bez ustezanja reći: oni sa strane koji sebe nazivaju Srbima i žive u Srbiji a neće da budu Srbijanci – to su najveći ne­pri­jatelji Srbije, samim tim i Srbstva.

Hteo ne hteo, prisetih se tada da je 25. avgusta 1992. godine, u jednoj emisiji iz novosadskog Radija, Elvira Fekete, novinar i, u to vreme, poslanik na listi Srbske radikalne stranke u Skupštini Srbije, pričala o Madžarima koji su se u Austriji skoro izgubili. Rekao joj je jedan tamošnji Madžar da se i ne zna koliko njegovih zemljaka ima u Austriji i da oni, u stvari, pri izja­šnjavanju izbe­gavaju da se predstave “kako treba”. Najradije kažu da su Austri­janci koji “slučajno” govore madžarski.

I, dok sam pokušavao da sve to smestim u svoju “memoriju pam­ćenja”, prisetih se i jedne radijske emisije, takođe iz Novog Sada, od 22. maja iste godine, kada sam zapitao i sebe i ostale goste u Radio-parlamentu, ali i slušaoce, da li će doći dan da Ma­džari u Srbiji (i ne samo oni, već i pripadnici drugih manjina) kažu da su Srbi koji “slučajno” govore madžarski, ili su madžar­skog porekla (ili kako drukčije), kao što u Americi vrlo rado (i obavezno!) kažu da su Amerikanci, pri čemu svoj madžarski je­zik (ili neki drugi manjinski u Srbiji) i ne pominju. Gospodin Mi­kloš Maroti, jedan od uče­snika u toj emisiji, predstavnik van­stranačkog Udruženja Madžara za otadžbinu Srbiju, bez premi­šlja­nja se oglasio burnom upadicom da takvo izjašnjavanje nika­da ne­će prihvatiti. Ništa nisam rekao, pošto se u brojnim slič­nim emisijama nisam obazirao na ono što bi neki od mojih sagovo­r­nika izgovorio ne bi li obezvredio ili potcenio neku moju izja­vu ili neki moj stav, ali sam se u sebi zapitao, i odmah zabeležio, kakav je to onda on “Madžar za otadžbinu Srbiju”.

Moglo se u toj emisiji postaviti i pitanje da li bi pripadni­ci neke od nacionalnih manjina pristali da se izjasne kao Sr­bijanci, ali se ni time ništa ne bi dobilo. Na jednoj strani, ma­njincima je svejedno da li Srbin ili Srbijanac – oni su, barem za sada i u ogromnoj većini, i protiv jednog i protiv drugog –, ali za neke nadobudne Srbe iz onog dela Srbije koje se proteže južno od Dunava i Save i istočno od Drine, na drugoj strani, pojam Srbijanac nije baš najprihvatljiviji, čak je i omražen. Neki od njih takav će svoj stav opravdati “nalazom” da je taj izraz izmi­šljen negde na strani, u Austriji, na primer, ili Ugarskoj, i da je on, sam po sebi, uvredljiv za Srbe.

Jezičko razlikovanje. Samo po sebi, takvo je tumačenje besmisleno, pošto su strancima (neodređeno kojim) i njihovim jezici­ma nedostupne srb­ske jezičke finese kojima bi oni, možda, hteli da napakoste srb­skom narodu i među njih unesu razdor jezičkim ra­z­likovanjem Srbi­na od Srbijanca, ili obrnuto. Oni su jedino od Srba mogli saznati da postoji takva glasovna (zvučna) razli­ka (distinkcija) i mogli su je primeniti u nekom svom usmenom ili pisanom obraćanju “potrošačima” takvog saopštenja. Da je u rečiSrbijanac bilo ikakve primisli na omrazu prema Srbima, ne bi Branko Radičević (1824-1853), pesnik koji je rođen u nekada­šnjoj Austriji, tamo se školovao, proveo skoro ceo svoj život i tamo umro, u Đačkom rastanku, u stihovima uvek izdvajanim u pesmu Kolo (jedno vreme, dok neko nije shvatio da Hrvaćani nisu Hrvati već Srbi iz Hrvatske), poručivao: “Srbijanče, ognju ži­vi, / Ko se tebe još ne divi”.

Oni koji misle da se za stanovnika Srbije uz (običniji) naziv Srbin može ravnopravno koristiti i naziv Srbijanac, doka­zuju to uporednim nazivima Austrijanac od Austrija, Belgija­nac od Belgija… ali će protivnici ovog proširenog srbskog na­ziva odmah zapitati zašto se ne kaže Rumunijanac od Rumuni­ja, Rusijanac od Rusija, Holandijanac od Holandija … Mogli su pitati, a nisu, za neke od kra­ćih va­rijanti: zašto je Indijac od Indija, Portugalac od Portu­galija, Španac od Španija, Ita­li­jan od Italija…

Ako se Srbi ponekad (ponegde) nazivaju Srbijanci, i to je opravdano, pošto se od istih tih Srba, ali i Srbijanaca, može čuti kako drugim Srbijancima, odnosno Srbima, svojim znanci­ma (prijateljima, rođacima), ali i sebi samima, tepaju bilo deminuti­v­nim (Srpčić, Srpče, Srpkinjica) bilo augmentativnim reči­ma (Srbe­n­da, Srbekanja) …

Nema naroda koji može, kao što je to dato srbskom, da svojim jezikom svoje ime menja i prilagođuje prema potrebi i sop­stvenom raspoloženju, da se svojim imenom poigrava i nadigrava stvarajući reč za rečju, dajući mu oblik koji će u sebi sadržati (sačuvati) osnovni smisao narodnosne odrednice i koji će, pri tome, izraziti (izražavati) osećanja uvek puna smisla, ličnog i nacionalnog zadovoljstva, snage ili ohrabrenja. Ono što Srbin (Srbijanac, Srb) može da izrazi (obeleži) svojim narodnim ime­nom, na svom jeziku, nije moguće ni na jednom drugom jeziku, čak ni na nekom od slovenskih. I sigurno je da nijedna od tih poj­mov­nih izvedenica od reči Srbin (Srbija) nije izmišljena izvan srbskoga kruga, i još je sigurnije da bilo koji od tih pojmova ni­ti je uvredljiv niti to može biti.

Nije to ni reč Srbijanac, kao oznaka za stanovnika Srbije, ili njenog državljanina. I ta je reč stvorena među Srbima, stvorili su je Srbi zbog sebe, da označe svoje narodnosno svojstvo, svoju narodnosnu pripadnost.

Srbin (Srbijanac) svoje ime uvek je izgovarao s visokim (dubokim) poštovanjem. Da nije tako, ne bi ga osmislio za lično ime, za porodično ime (prezime), za svoje stanište, za deo prirode, za deo sopstvenog duhovnog stvaralaštva…

Za svoj rod oni će reći: Srbstvo, Srbadija…

Naselja im se zovu: Srbani, Srbac, Srbarija, Srbar, Srbavci, Srpce, Srpska, Srbarica, Srbica, Srbin, Srb, Srbina, Srb­lja­ni, Srbovlah, Srbinjak, Srbotina, Srbobran, Srbinovo, Srb­ja­ni, Srbovac, Srbovo…

Lična su im imena: Srba, Srben, Srboljub, Srbinka, Srbin, Srboslav, Srbobran…

Prezimena su im: Srb, Srbin, Srbijanac, Srbijanović, Srbino­vić, Srbinac, Srbljanović, Srbljenović, Srbanin, Srbat, Sr­be­n­dić, Srpski, Srbinovski, Srbinoski, Srbulović, Srblin, Srb­ljin, Srbljan, Srbetka, Srbobran, Srbovanov, Srbovan, Srbović, Srbovski, Srbljanin, Srboski, Srbaj…

Biljke su: srban, srbac, srbačica, srbeščica, srbljin…

Crkvene knjige su: srbljak, srbulja.

I mora se postaviti pitanje, mada ono, u krajnjoj liniji, može delovati nesuvislo, zašto bi neki nadobudni Srbin (Srbi­janac) bio uvređen upotrebom jedne srpske reči (oznake) kojom se iskazuje ne samo njegova narodnosna pripadnost nego i narodnos­na pripadnost njegovih istoplemenika.

Okaniti se lokalnog Srbstva

Uz ovo umovanje o Srbijanci­ma i Crnogorcima, Šumadincima i Bačvanima, Ličanima i Her­ce­govcima, Hrvaćanima i Sremcima, Gorancima i Baranjcima, Slavoncima i Banaćanima, Primorcima i Brđanima, takoreći sve lokalnim Srbima, čini mi se korisnim da ovde prenesem ono što je, još poodavno, Sava Popović Tekelija (1761-1842), trgo­vac i pravnik, lastar stare vlastelinske srbske loze oličene u srbskoj banatskoj vojničkoj porodici, nep­o­grešivo uočavao kakvi­m se sve stranputicama kreće srbski na­ro­d i uzalud nas učio “da se mane­mo tih naziva Bosanac, Dal­ma­ti­nac, Srbijanac, Cr­no­go­rac, jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih naziva na­pravi po­sebne narode”.

Baš onako kako se to ve­kovima unazad činilo i kako se to i sada čini i kako nam to može posvedočiti naše isku­stvo iz prethodnih šezdesetak godina sa razbijanjem Jugo­slavije, zem­lje za­mi­šlje­ne da i svim Srb­i­ma posluži kao zajed­nička kuća, ma­da kuća bez krova. Jer, tokom minulih decenija, sve dok je ta “zajednička ku­ća” ka­ko-tako opstojavala, pred našim očima, na zločinački na­čin, iz srbske nacionalne supstance iščupano je premnogo tkiva i od njega stvoreno nekoliko novih nacija, a na Srbskoj Zemlji, za sa­da barem, pet novih država, što nesrbskih, što antisrbskih.

I čini se korisnim da ovde prenesem nekoliko reči koje je, baveći se Jugoslavijom, posebno Kosovom i Metohijom, pri susretu sa književnim istoričarom i urednikom Živoradom–Žikom Stojkovićem (1922-1998), bratom srbskog glumca Danila-Bate Stojkovića (1934-2002) izgovorio Andre Malro (1901-1976), fran­cuski pisac i dugogodišnji ministar kulture, ponegde imenovan i kao državnik, inače vrlo zaintereso­van da upozna srbsko zid­no slikarstvo 13. i 14. veka:

“Svoju heteroetničku državu shvatili ste doslovno kao viš­e­nacionalnu, a kud to vodi? Sve su evropske države u osnovi cen­tralističke, sem Jugoslavije. Da li vam to kazuje nešto? Dr­žavljanstvo može da zameni nacionalnost u jednoj zemlji, a da ne ugrozi inače veoma vredno ljudsko osećanje kakvo je nacional­no… Ako već nisu, vaši nacionalizmi mogu biti manipulisani, provocirani, smišljeni da vas učine lomljivim… Tolika admi­ni­strativna razdvajanja u posebne teritorijalne prerogative zna­če možda igranje na kartu podele Jugoslavije”.

Tako rekao čovek, ali anacionalno ideologizovanim Srbima iz vlasti to nije moglo dopreti do svesti.

Ne dopire ni danas, a misao o heteroetničkoj i “multikul­tur­alnoj” Jugoslaviji brozovskog vremena, njenim nacionalizmi­ma, njenoj lomljivosti i podeli, može se bezuslovno primeniti i na današnju Srbiju.

Državljanstvo u državi Srbiji, iskazano rečju Srbin, ili Srbijanac, prema Malroovoj definiciji, “može da zameni nacio­nalnost u jednoj zemlji, a da ne ugrozi inače veoma vredno ljud­sko osećanje kakvo je nacional­no”.

Što će reći:

Nije smetnja, dakle, kao što je to rekao onaj “slučajni” Austrijanac s početka ove priče, da se nacionalni Madžar u Srbiji, na primer, ili nacionalni Rumun u Srbiji, ili nacionalni Slo­vak u Srbiji, ili nacionalni Šiptar u Srbiji (Hrvate ne pomi­njem, naročito štokavske, jer oni su i inače donedavna bili Srbi), izjašnjava kao Srbin, ili Srbijanac, koji “slučajno” govori ma­džarski, odnosno rumunski, odnosno slovački, odnosno šiptarski (“hrvatski” da i ne pominjem jer on je i dalje srbski)…

Mimo toga, ukoliko se vlast u Srbiji poziva na demokratski uzor Sjedinjenih Američkih Država, bilo bi dobro da proveri ko­liko se u Sjedinjenim Američkim Državama brine o nacionalnim manjinama i njihovim pravima, na primer:

– Da li je školski sistem okrenut nacionalnim manjinama nauštrb američkog naroda;

– Da li se o trošku poreskih obveznika štampaju udžbenici na jezicima svih nacionalnih manjina, makar neka od njih ne imala više od ukupno petnaestak hiljada duša i tek neku sitnu desetinu đaka u jednom razredu;

– Da li se svi jezici nacionalnih manjina smatraju službenim jezicima u administraciji;

– Da li se govori kojima se u svakodnevnoj upotrebi poštapaju “korisnici” loše naučenog engleskog jezika proglašavaju novim jezicima i dobijaju naziv po nacionalnoj (manjinskoj) pri­padnosti takvih “korisnika”;

– Da li se u Sjedinjenim Državama uopšte postoji nešto što se naziva nacionalna manjina.

Na samom kraju ovog kratkog ogleda, manje jezičkog a više vrednosnog, dopisujem da je roman Teodora Drajzera (1871-1945) An American Tragedy, uvek prevođen kao Američka tragedija, ali pamtim da je, u vreme kada sam bio gimnazijalac, neki prevodilac to osporavao jer je, kaže, ispravno Amerikanska trage­dija. Nisam se time opterećivao jer je to za mene bi­lo isto (istovetno), ali sada vidim da se taj naslov, ovakav ili onakav, nalazi u istoj upotrebnoj ravni sa našom već poslo­vičnom nedoumicom oko pojmova Srbi ili Srbijanci, Srbin ili Srbijanac.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

https://borbazaistinu.rs/